Maja Rogan i japanski turisti: Igrale se delije

10. Maj 2018
Ilustracija, foto: Pixabay
Ilustracija, foto: Pixabay

Vešto postavljeno pitanje omogućava bolji uvid u način razmišljanja sagovornika. To sam shvatila kada sam na kraju ture pitala grupu gostiju da li imaju neko pitanje.

– Kad bismo vam postavili pitanje, vi biste tačno znali koliko mi ne znamo i ne razumemo.

– Ništa se ne brinite, ne razumem ni ja mnogo toga!

Postavljanje pravih pitanja je preduslov za razumevanje, zato je bitna interaktivna komunikacija koja, po mom mišljenju, čini srž posla kojim se bavim. U pitanju mogu da se vide stavovi, potrebe, interesi. Sve ostalo zavisi od trenutne inspiracije, raspoloženja, okolnosti...

Ruku pod ruku, prisutna je i neverbalna komunikacija, kad se u jednoj sekundi promeni izraz lica, obara pogled, menja boja glasa.

Upravo u toj neverbalnoj komunikaciji krije se tajna mojih gostiju iz Japana. Njihov osmeh, pogled, stidljivost, skromnost, uzdržanost, za mene je misterija. Njihov strah da ih neko ne opljačka, verovatno je povezan sa lošim iskustvom. Nekoliko puta pitaju: „Koliko je ovde bezbedno?“

Imam utisak da Japanci jedva čekaju da dođu u Evropu. Oni broje dolaske. „Ovo je moj četvrti put u Evropi.“

Obavezno nabrajaju zemlje koje su ranije posetili. Njihov doživljaj Evrope je više mitološki nego realan. Evropa u japanskim mislima je iluzija. Poneki put mi se čini da su u Evropi samo da bi se rukovali, jer to ne rade kod kuće. Oni se rukuju kao deca koja uče da se rukuju. Svojom levom rukom prihvataju moju desnu. Rukovanje traje duže nego obično. Gospođe obično nose notes i zapisuju sve što čuju i šta im se čini interesantnim. Gradski vidikovci su omiljeno mesto Japanaca. Osim standardnog fotografisanja, vole da fotografišu ljude u zemljama koje posećuju. Kod nas su to: guslari epskih pesama sa brcima, obični prolaznici dok jedu kokice, košarkaški meč na Kalemegdanu, momak i devojka dok se ljube, ulični prodavci suvenira.

Obavezno traže da ih naučim deset reči na srpskom, to zapisuju u svoj notes i to ponavljaju po nekoliko puta u toku ture. „Dobar dan. Kako si? Dobro. Hvala! Zdravo!“

Ali ono što je drugačije od drugih turista i samo njihova karakteristika, to su žene – Japanke. One su primer požrtvovanosti prema svojim muževima.

– Hoću da kupim kiselu vodu za svog muža, on samo kiselu voli. Molim vas, pomozite mi da kupim kiselu vodu s ukusom limuna, to je dobro za njega, prija mu.

– Važi, pravimo pauzu za deset minuta.

– Mnogo vam hvala.

U trenutku kada mu ona prinosi vodu, primećujem neverbalnu komunikaciju – ona se poklanja, vidim osmeh na njenom licu radi dobro obavljenog posla i njenu sreću što je zadovoljila potrebe svoga muža. To me ostavlja bez reči. Treba razumeti vrednosti drugih kultura. Volela bih da jedan dan budem japanski muž, i to na odmoru.

Japan je jedan od najvećih donatora u našoj zemlji. U Beogradu se to vidi na gradskim autobusima „Donacija naroda Japana“ sa srpskom i japanskom zastavom. Kakav vrisak oduševljenja čujem kada vide autobus koji prolazi pored njih. Sledi slikanje i mahanje putnicima iz gradskog prevoza. Pozdrav je obostran. To mi sve liči kao da su videli starog školskog druga koga nisu videli još od mature.

Pri pešačkoj turi razgledanja grada, susreli smo grupu dece oko pet godina starosti koji su u gradskom parku recitovali pesme verovatno spremajući se za priredbu, pod budnim okom vaspitača. U tom trenutku, moji gosti vade svoje notese i ponavljaju pozdrave na srpskom koje sam ih naučila. Njihov izgovor zasmejava decu, izmotavaju se i dečiji smeh je jači. Snimaju ih dok im se smeju. Jedan od njih poznaje tehnike pantomime. Ne govori ništa, ali njegovo telo, ruke, lice pričaju priču. Deca gledaju začuđeno. Cilj pantomime je staviti telo pod kontrolu svesti.

Deca po prvi put vide pantomimu: „Šta radi? Šta je ovo? Vidi ga, mali čika! Vidi lude!“

Ja sam se setila igre pantomime iz svog detinjstva. Domaći film, pet reči, jedan veznik, prva reč, imitacija laveža psa... znam... Pas koji je voleo vozove!

Bliži se kraj prvog dana ture sa gostima iz Japana. Sutra s njima radim ceo dan. Poziva me japanski vođa grupe koji želi da mi postavi pitanje za koje me moli da dobro razmislim i da to spremim za sutra.

Pitanje glasi: „U čemu su Srbi najbolji (šta rade najbolje), da drugi nisu uspeli da ih kopiraju?“ Ovo „drugi“ verovatno se odnosilo na Kineze. Meni je ovo pitanje izgledalo kao kviz pitanje za milion dinara.

Kakav domaći zadatak! Bacili su me u rebus. Kada sam došla kući, pozvala sam prijatelje, kolege, rođake i sve one za koje sam mislila da mogu da mi pomognu. Da sazovem kućni savet?

Sutradan, pri našem susretu, priznala sam im da nisam mogla sama da rešim pitanje i da sam potražila pomoć dvadesetak poznanika i da je naš zajednički zaključak da smo najbolji u igranju nacionalne igre pod nazivom „kolo“ i da to radimo najbolje na svetu i da niko ne može da nas kopira.

Obećala sam da ću im u restoranu, posle ručka, pokazati osnovne korake te igre. Ozbiljno sam shvatila zadatak i sa sobom ponela CD s narodnim kolima iz cele Srbije.

Kada smo stigli, restoran je bio pun gostiju. Mislila sam da ćemo biti sami bez velike gužve. Pozvala sam ih da stanemo u krug kako bih im pokazala osnovni korak. Ubrzo su nam se pridružili i gosti iz restorana u želji da pokažu svoje umeće u igri. Koreografija je obogaćena.

Gosti restorana su se trudili da daju sve od sebe da nauče Japance igranju kola.

„Molim vas, recite im da moraju da osete ritam, oni ne prate ritam, teško im je.“

Neka se pomuče malo, kada već znaju da postavljaju teška pitanja, mislim ja u sebi.

Prolaznici su naša publika koja je gledala srpske učitelje kola i japanske đake, dok ja držim daljinski, u ulozi di-džeja i po dvadeset četvrti put ponavljam jedno te isto kolo na CD-u, jer su samo uz to kolo kako-tako savladali korake. Jedan od Japanaca me je pitao da li sam ja ovu igru dogovorila ranije sa restoranom?

Ako kažem da nisam, da li će mi verovati? Nasmejala sam se. Neka misli šta god hoće.

To je tren u kojem sam ja di-džej, gosti iz Japana igraju kolo sa svojim učiteljima, prolaznicima koji ih posmatraju iz bašte restorana, zvižducima kolovođe, konobarima koji kupe mrvice sa stola. Baš u tom trenutku osetila sam magiju Srbije.

Autor: Maja Rogan

Komentara (0)

Povezane vesti

Turizam
U subotu Šeširijada u Skadarliji
17. Avgust 2018
Šesta po redu "Šeširijada" održaće se u subotu, 18. avgusta, s...
Turizam
Izmeštanje glavne autobuske stanice na Novi Beograd već u novembru?
17. Avgust 2018
Beogradska autobuska stanica mogla bi da bude premeštena na novobeogradsku stranu već u...
Turizam
Deset najboljih ostrva Evrope u 2018. godini
17. Avgust 2018
Magazin o putovanjima "Travel + Leisure" svake godine objavljuje listu 10 najboljiih...
Turizam
Budvani protiv izgradnje hotela i marine na
16. Avgust 2018
Oko 5.000 građana Budve potpisalo je peticiju protiv plana da se na ostrvu Sveti Nikola,...