Hronika noćnog života Beograda: Grad koji nikad ne spava

02. Mart 2018
Beograd noću, foto: Youtube
Beograd noću, foto: Youtube

Počev od 1960-ih i igranki na „Zvezdinim“ košarkaškim terenima na Malom Kalemegdanu, svirki u čuvenoj „Euridici“ (Dom omladine Vračara) i prve diskoteke na Balkanu „Kod Laze Šećera“, preko popularnih diskoteka „Cepelin“ i „Akvarijus“ '70-ih, otvaranja prvih kafića '80-ih i kultnih mesta za noćne izlaske kao što su „Zvezda“, „Duga“, „Nana“ i andergraund klub „Akademija“, pa sve do masovne pojave splavova '90-ih godina prošlog veka, te modernih klubova današnjice, Beograd se profilisao kao prestonica noćnog života Balkana i grad koji nikad ne spava – otkrivaju autorke knjige „Hronika dobrog provoda“ kulturolog Maja Vukadinović i turistički novinar Aleksandra Mikata.

U aprilu ove godine, navršava se 51 godina od otvaranja prve diskoteke u Beogradu, ali i na Balkanu – „Kod Laze Šećera“. Kako Maja Vukadinović i Aleksandra Mikata pišu u svojoj knjizi o noćnom provodu u Beogradu, koja kao nultu tačku noćnog života u našem glavnom gradu uzima upravo otvaranje ovog disko-kluba, „radilo se o malom i skromno uređenom podrumskom prostoru u današnjem Domu Jevrema Grujića, jednospratnoj kući porodice Šećerović u Ulici Lole Ribara 17 (sada Svetogorska).“ Ova diskoteka radila je nepune dve sezone, i nakon brojnih žalbi suseda na buku, zatvorena je u jesen 1968. godine.
 
Taj ludi, mladi svet

- Naša omladina je u tom trenutku u velikoj meri bila okrenuta ka Zapadu – slušali su se Bitlsi i Stonsi, i imati njihovu ploču, ili bilo kog drugog popularnog benda iz tog doba, bilo je pravo bogatstvo i značilo je prestiž u društvu. Po ugledu na vršnjake sa Zapada, mladi u Beogradu imali su potrebu da oprobaju zabavu na jedan drugačiji način. Iako je kafana utemeljena u našoj kulturi i tradiciji dugi niz decenija, pa i vekova, ljudima koji su '60-ih odrastali u Beogradu nije bila zanimljiva. Neki od njih, koji su imali tu privilegiju da putuju u inostranstvo, videli su kako izgledaju diskoteke u svetskim prestonicama, u Londonu pre svega, i onda su odlučili da otvore tu prvu diskoteku i da praktično Beograđanima ponude provod na jedan novi, evropski način – otkriva Maja i dodaje:

- To su bili počeci otkrivanja noćnog života i popularne kulture, i u toj prvoj diskoteci okupljalo se jedno odabrano društvo, a izlasci u diskoteke postaju masovna pojava tek sa otvaranjem „Cepelina“ 70-ih, i pogotovo 80-ih, kada disko-klubovi sve više počinju da liče na one svetske. No, ono po čemu su se domaće diskoteke razlikovale od onih u svetskim metropolama je što su bile u vlasništvu državnih preduzeća, najčešće u okrilju nekih sportskih društava.

Foto: Iz privatne arhive Darka Ćirića

Još jedna specifičnost domaće „noćne scene“ bile su i tzv. „restoteke” – kombinacija restorana i diskoteke. Kako ističe naša sagovornica, najpoznatija je bila restoteka „Mihajlovac” na Banovom brdu, u kojoj se, kako kaže, u jednoj sali slušala narodna muzika koja je izvođena uživo, a u drugom delu puštala disko i pop muzika.

- „Mihajlovac” je u to vreme bio popularan, bez obzira što ljudi koji su izlazili u diskoteke zapravo nisu toliko voleli kafane niti kafansku muziku. Beograd je, zaista, uvek nudio nešto drugačije. S jedne strane, sledio je svetske trendove u oblasti popularne zabave, a s druge strane ih je autentično kreirao. Prvobitno su to bile restoteke, kasnije i splavovi, a ono što daje najveći pečat Beograda je činjenica da se najbolja zabava uvek nalazila na nekim skrivenim, gotovo tajnim mestima do kojih se teško dolazilo. I u tome upravo leži taj šarm Beograda, koji drugi gradovi nemaju – tvrdi Maja.
 
Ko je izlazio u diskoteke?

Do otvaranja najpoznatije jugoslovenske diskoteke, po ugledu na one najbolje u Londonu, dolazi u martu 1971. godine. Reč je o čuvenom „Cepelinu” na Tašmajdanu, koji je „radio svakog dana osim ponedeljka i mogao je da primi oko 700 ljudi”. Kako otkriva naša sagovornica, u „Cepelin” su izlazile „gradske face“ – javne ličnosti, deca iz imućnijih kuća i studenti koji su imali novca da to sebi priušte (jer, iako se tada uglavnom pilo bezalkoholno piće, ono nije bilo jeftino, a plaćala se i ulaznica). Među srednjoškolcima bili su popularni takozvani „matinei”, u periodu od 16 do 19.30 časova, kada su „tinejdžeri, uglavnom učenici obližnje Pete beogradske gimnazije, imali priliku da četiri puta nedeljno zamišljaju život u ritmu muzike za ples”. I upravo su oni „došli glave“ ovoj diskoteci, koja je zatvorena 1980. godine, jer su se profesori navedene gimnazije (zajedno sa građanima mesne zajednice) žalili nadležnima da đaci beže sa časova u diskoteku i „problematično se ponašaju”. 

Osim u centru grada („Akvarijus” na Slaviji, „Monokl” u Skadarliji...), sedamdesetih su diskoteke počele da niču i po rubovima – u Zemunu („Pinki” i „2001”), pa čak i u Rakovici (diskoteka „No.3” na fudbalskom igralištu) i Resniku (čuveni „Bis”, „Cvetni breg” i „Zeleni gaj”), a neretko su preduzimljivi ugostitelji diskoteke počeli da otvaraju i u – hotelima. Najbolji primer su hoteli „Šumadija” na Banovom brdu i „Mažestik” u sklopu kog je 1972. otvoren „Klub M”.


Foto: Iz privatne arhive Darka Ćirića

- „Mažestik” je najuspešniji primer tog spoja hotelijerstva i diskoteka. Prvo je tu bio „Klub M“, a tokom '80-ih diskoteka nosi naziv po hotelu – „Mažestik”. Bio je to jedan ogroman, raskošan i luksuzno uređen prostor, za šta je angažovan profesionalni arhitekta. Po mom mišljenju, to je bila, u smislu enterijera, najbolja i najzanimljivija diskoteka u drugoj polovini '80-ih u Beogradu – ističe Maja Vukadinović, a Aleksandra Mikata se nadovezuje:

- Diskoteke u hotelima, iako su zaista bile vrhunske i kultna mesta gde je trebalo izaći i biti viđen, svoj vek, na žalost, završavale su skandalima, poput onog iz 1990. u “Mažestiku” kada je naoružani Kristijan Golubović, naredivši gostima da legnu na pod, išamarao neposlušnog Gorana Bregovića, a potom nekoliko puta pucao u tavanicu. Posle takvih dešavanja, niko više nije želeo da izlazi na ta mesta.

“Zlatni papagaj, tata plaća sve račune”

Osamdesetih stidljivo dolazi do pojave privatne svojine – otvaraju se picerije, trgovinske radnje i jedna sasvim revolucionarna stvar – prvi kafići. Među pionirima bili su kafić “Četvorka” u Bulevaru JNA i svakako najpopularniji - “Zlatni papagaj” u Ulici Đure Jakšića, omiljeno stecište šminkera i snobova, koje je u istoimenoj pesmi opevala grupa “Električni orgazam”.

- Kafići su u tom periodu bili nešto potpuno novo i drugačije – doneli su dnevnu zabavu i zagrevanje pred odlazak u diskoteku. U kafiće se dolazilo da se vidi ko je tu, da se pozdravite i porazgovarate, da popijete neko piće i da idete dalje. Pojava kafića uticala je i na atmosferu u diskotekama: ljudi su '70-ih odlazili u „Cepelin” da bi igrali, a sada su sve više gledali jedni druge i pozirali, a sve manje plesali i razgovarali – kazuje Maja Vukadinović.

Kako primećuje Aleksandra Mikata, osamdesetih se stvaraju i supkulture – pankeri, rokeri, šminkeri, diskofili... - Mladi su želeli da se razlikuju i da budu drugačiji, pa su, shodno tome, izlazili i „ćoškarili” na različitim mestima – kazuje ona. Kako autorke navode u „Hronici dobrog provoda”, „obavezna stanica u razvojnom putu avangardnog buntovnika bila je „Akademija”... kojoj je pripisivan kultni status”. Ovaj klub Fakulteta likovnih umetnosti, koji su iz milja nazivali „Demija” i „Rupa”, otvoren je krajem 1981. godine i bio je u epicentru Novog talasa, gde su se izvodili koncerti grupa kao što su „EKV”, „Orgazam”, „Partibrejkersi”, „Film”, i mnoge druge.


Maja Vukadinović i Aleksandra Mikata, foto: Siniša Živković

Paralelno cveta i estrada, koja postaje unosan izvor prihoda, te se otvaraju klubovi i diskoteke poput „Duge”, u kojoj se okuplja estradna elita, a pojavljuje se i „Nana” na Senjaku koja je bila nešto sofisticiranija i u koju su dolazili imućniji gosti, diplomate i deca iz boljih kuća sa Dedinja, Senjaka i centra grada. Otvaraju se i video diskoteke, u kojima su posetioci, dok su plesali, mogli na ekranima da prate video spotove i filmove. Dolazi i do razvoja nove profesije – menadžera koji su držali diskoteke i od svog posla odlično zarađivali.

- Za razliku od „veselih sedamdesetih” koje su na neki način bile „nevine”, osamdesetih vođenje diskoteka postaje ozbiljan biznis, gde se zarađuje i ozbiljan novac – zaključuje Maja.

Decenija kad Beograd postaje prestonica noćnog života

A onda su nastupile devedesete, turbulentne, „tužne i nesrećne”. Raspad države, ratovi, sankcije, hiperinflacija i pojava „opasnih momaka” na beogradskom asfaltu. Međutim, kako zapaža Aleksandra Mikata, u toj krvavoj i ludoj deceniji dolazi do svojevrsnog paradoksa: Beograd se upravo tada profiliše kao centar noćnog provoda na Balkanu! „Tokom devedesetih, stvoreni su najvažniji turistički brendovi – razuzdan provod, izlasci radnim danima, kafići u “Silikonskoj dolini”, Beograđanke kao lepotice, grad koji se odupire globalizaciji, rečju – prestonica koju svi žele da posete”, piše Mikata.

Kao pečurke niču splavovi i folkoteke, a dens i turbo-folk preplavljuju beogradski etar. Glavni akteri noćnog života bile su atraktivne devojke – tzv. „sponzoruše“ i naoružani kriminalci sa zlatnim kajlama oko vrata - „dizelaši“. No, iako su „Beogradom zavladali zlatni lanac i prazna glava”, na noćnoj sceni ipak ostaje prostora i za ljubitelje džeza, rokenrola, hip-hopa, rejva...



- Bez obzira na situaciju u zemlji, u noćnom životu Beograda nikada nije bilo pauze. Svakog dana si imao gde da izađeš, što u drugim gradovima na Balkanu ni danas nije moguće. Samo je trebalo da imaš kontakte, da znaš ljude i gde se šta dešava – priseća se Aleksandra, a Maja se nadovezuje:

- Mi imamo tu kulturu izlaženja, naši ljudi jednostavno vole da se provode i zabavljaju, pa čak i u najtežim vremenima. U neku ruku je to bio beg od sive i sumorne stvarnosti, a donekle i potreba svakog mladog čoveka za druženjem i izlascima. Oni nisu mnogo obraćali pažnju na politička zbivanja, mada je bilo i onih koji su redovno preko dana išli na proteste, a uveče, sve sa pištaljkama odlazili u diskoteke i klubove – kazuje Maja Vukadinović, opisujući kako su se u to vreme besparice i hiperinflacije, mladi dovijali da uđu besplatno u disko-klub:

- Dovijanje je u Beogradu uvek bio „modus vivendi“. Devojke su uspevale besplatno da uđu u diskoteku na lepotu i šarm, ili da plate jednu marku, a da uvedu celo društvo, ili da ne ostave garderobu. Uvek su bili zanimljivi ti kontakti sa vratarima i obezbeđenjem, i ukoliko ste znali obezbeđenje (već od '70-ih pa nadalje), vi ste bez problema mogli besplatno da uđete i uvedete ekipu, i tako uštedite, te popijete samo jedno piće za koje ćete nekako skupiti novac, ili će vas, u krajnjem slučaju, neko častiti.

Svaka noć je vikend!

Novi milenijum doneo je transformaciju diskoteka u klubove, oživljavanje zapuštenih industrijskih zona – Beton hale, Savamale i Cetinjske, koje postaju epicentar urbane zabave, i neobičnu pojavu koju Aleksandra Mikata naziva „eklekticizam“, gde je jedna osoba u stanju da sluša sve muzičke žanrove.



- Ranije je bilo nezamislivo da se u diskoteci slušaju narodnjaci. Danas, ista osoba započinje veče aktuelnom muzikom, pre ponoći iz sveg glasa peva pesme „EKV“-a, a posle ponoći hitove Ace Lukasa. Stvar ne bi bila zanimljiva da se ovakva mešavina muzike ne pušta u istom beogradskom klubu! Praktično se više i ne igra, a pojavljuju se mobilni telefoni i društvene mreže, te ako nisi napravio selfi i šerovao sliku iz provoda, kao da nisi ni izašao – primećuje Aleksandra, a Maja se nadovezuje:

- Ljudima je bitnije da se fotografišu i da sliku objave na društvenim mrežama, nego da se stvarno provedu.

Kako naše sagovornice zapažaju u svojoj knjizi, „noćnom provodu u Beogradu možda nikada nije pretila veća opasnost od povlačenja mladih u virtuelni svet.“ Ipak, „sve dok zagrebački maturanti žele da dođu na vikend-žurke u Beograd, Italijani misle da se najlepše žene nalaze po beogradskim diskotekama, slovenačke mlade sanjaju da ovde provedu devojačko veče, turski gosti veruju da imamo najbolje noćne klubove – legenda o noćnom životu će živeti.“ Maja i Aleksandra nam, naposletku, otkrivaju i zašto:

- Svaka noć u Beogradu podseća na najluđi vikend, ovde zabava ne prestaje. Za to je zaslužna i naša kreativnost: mi umemo ni od čega da napravimo nešto – zanimljivo mesto gde će svi dolaziti, dobro se provoditi i o kom će svi pričati. To može samo Beograd!

Biljana Bosnić Ognjenović
© Turistički Svet

Komentara (0)

Povezane vesti

Turizam
Strani gosti visoko ocenili Beograd kao turističku destinaciju
18. Decembar 2018
Prosečna ocena zadovoljstva stranih gostiju Beogradom kao turističkom destinacijom iznosi 4,01...
Turizam
Niko se nije javio na poziv da gradi akva-park u Nišu
18. Decembar 2018
Licitacija za ustupanje niškog zemljišta firmi koja bi gradila akvapark na...
Turizam
Bogat program manifestacije „Trg otvorenog srca“
17. Decembar 2018
Manifestacija „Trg otvorenog srca“, kao deo gradskog novogodišnjeg programa,...
Turizam
Počela izgradnja Akva parka i spa centra na Paliću
17. Decembar 2018
Postavljanjem kamena-temeljca, u subotu, 15. decembra otpočela je prva faza radova na izgradnji...