Počev od 1960-ih i igranki na „Zvezdinim“ košarkaškim terenima na Malom Kalemegdanu, svirki u čuvenoj „Euridici“ (Dom omladine Vračara) i prve diskoteke na Balkanu „Kod Laze Šećera“, preko popularnih diskoteka „Cepelin“ i „Akvarijus“ '70-ih, otvaranja prvih kafića '80-ih i kultnih mesta za noćne izlaske kao što su „Zvezda“, „Duga“, „Nana“ i andergraund klub „Akademija“, pa sve do masovne pojave splavova '90-ih godina prošlog veka, te modernih klubova današnjice, Beograd se profilisao kao prestonica noćnog života Balkana i grad koji nikad ne spava – otkrivaju autorke knjige „Hronika dobrog provoda“ kulturolog Maja Vukadinović i turistički novinar Aleksandra Mikata.
U aprilu ove godine, navršava se 51 godina od otvaranja prve diskoteke u Beogradu, ali i na Balkanu – „Kod Laze Šećera“. Kako Maja Vukadinović i Aleksandra Mikata pišu u svojoj knjizi o noćnom provodu u Beogradu, koja kao nultu tačku noćnog života u našem glavnom gradu uzima upravo otvaranje ovog disko-kluba, „radilo se o malom i skromno uređenom podrumskom prostoru u današnjem Domu Jevrema Grujića, jednospratnoj kući porodice Šećerović u Ulici Lole Ribara 17 (sada Svetogorska).“ Ova diskoteka radila je nepune dve sezone, i nakon brojnih žalbi suseda na buku, zatvorena je u jesen 1968. godine.
Taj ludi, mladi svet
- Naša omladina je u tom trenutku u velikoj meri bila okrenuta ka Zapadu – slušali su se Bitlsi i Stonsi, i imati njihovu ploču, ili bilo kog drugog popularnog benda iz tog doba, bilo je pravo bogatstvo i značilo je prestiž u društvu. Po ugledu na vršnjake sa Zapada, mladi u Beogradu imali su potrebu da oprobaju zabavu na jedan drugačiji način. Iako je kafana utemeljena u našoj kulturi i tradiciji dugi niz decenija, pa i vekova, ljudima koji su '60-ih odrastali u Beogradu nije bila zanimljiva. Neki od njih, koji su imali tu privilegiju da putuju u inostranstvo, videli su kako izgledaju diskoteke u svetskim prestonicama, u Londonu pre svega, i onda su odlučili da otvore tu prvu diskoteku i da praktično Beograđanima ponude provod na jedan novi, evropski način – otkriva Maja i dodaje:
- To su bili počeci otkrivanja noćnog života i popularne kulture, i u toj prvoj diskoteci okupljalo se jedno odabrano društvo, a izlasci u diskoteke postaju masovna pojava tek sa otvaranjem „Cepelina“ 70-ih, i pogotovo 80-ih, kada disko-klubovi sve više počinju da liče na one svetske. No, ono po čemu su se domaće diskoteke razlikovale od onih u svetskim metropolama je što su bile u vlasništvu državnih preduzeća, najčešće u okrilju nekih sportskih društava.
Još jedna specifičnost domaće „noćne scene“ bile su i tzv. „restoteke” – kombinacija restorana i diskoteke. Kako ističe naša sagovornica, najpoznatija je bila restoteka „Mihajlovac” na Banovom brdu, u kojoj se, kako kaže, u jednoj sali slušala narodna muzika koja je izvođena uživo, a u drugom delu puštala disko i pop muzika.
- „Mihajlovac” je u to vreme bio popularan, bez obzira što ljudi koji su izlazili u diskoteke zapravo nisu toliko voleli kafane niti kafansku muziku. Beograd je, zaista, uvek nudio nešto drugačije. S jedne strane, sledio je svetske trendove u oblasti popularne zabave, a s druge strane ih je autentično kreirao. Prvobitno su to bile restoteke, kasnije i splavovi, a ono što daje najveći pečat Beograda je činjenica da se najbolja zabava uvek nalazila na nekim skrivenim, gotovo tajnim mestima do kojih se teško dolazilo. I u tome upravo leži taj šarm Beograda, koji drugi gradovi nemaju – tvrdi Maja.
Ko je izlazio u diskoteke?
Do otvaranja najpoznatije jugoslovenske diskoteke, po ugledu na one najbolje u Londonu, dolazi u martu 1971. godine. Reč je o čuvenom „Cepelinu” na Tašmajdanu, koji je „radio svakog dana osim ponedeljka i mogao je da primi oko 700 ljudi”. Kako otkriva naša sagovornica, u „Cepelin” su izlazile „gradske face“ – javne ličnosti, deca iz imućnijih kuća i studenti koji su imali novca da to sebi priušte (jer, iako se tada uglavnom pilo bezalkoholno piće, ono nije bilo jeftino, a plaćala se i ulaznica). Među srednjoškolcima bili su popularni takozvani „matinei”, u periodu od 16 do 19.30 časova, kada su „tinejdžeri, uglavnom učenici obližnje Pete beogradske gimnazije, imali priliku da četiri puta nedeljno zamišljaju život u ritmu muzike za ples”. I upravo su oni „došli glave“ ovoj diskoteci, koja je zatvorena 1980. godine, jer su se profesori navedene gimnazije (zajedno sa građanima mesne zajednice) žalili nadležnima da đaci beže sa časova u diskoteku i „problematično se ponašaju”.
Osim u centru grada („Akvarijus” na Slaviji, „Monokl” u Skadarliji...), sedamdesetih su diskoteke počele da niču i po rubovima – u Zemunu („Pinki” i „2001”), pa čak i u Rakovici (diskoteka „No.3” na fudbalskom igralištu) i Resniku (čuveni „Bis”, „Cvetni breg” i „Zeleni gaj”), a neretko su preduzimljivi ugostitelji diskoteke počeli da otvaraju i u – hotelima. Najbolji primer su hoteli „Šumadija” na Banovom brdu i „Mažestik” u sklopu kog je 1972. otvoren „Klub M”.
- „Mažestik” je najuspešniji primer tog spoja hotelijerstva i diskoteka. Prvo je tu bio „Klub M“, a tokom '80-ih diskoteka nosi naziv po hotelu – „Mažestik”. Bio je to jedan ogroman, raskošan i luksuzno uređen prostor, za šta je angažovan profesionalni arhitekta. Po mom mišljenju, to je bila, u smislu enterijera, najbolja i najzanimljivija diskoteka u drugoj polovini '80-ih u Beogradu – ističe Maja Vukadinović, a Aleksandra Mikata se nadovezuje:
- Diskoteke u hotelima, iako su zaista bile vrhunske i kultna mesta gde je trebalo izaći i biti viđen, svoj vek, na žalost, završavale su skandalima, poput onog iz 1990. u “Mažestiku” kada je naoružani Kristijan Golubović, naredivši gostima da legnu na pod, išamarao neposlušnog Gorana Bregovića, a potom nekoliko puta pucao u tavanicu. Posle takvih dešavanja, niko više nije želeo da izlazi na ta mesta.
“Zlatni papagaj, tata plaća sve račune”
Osamdesetih stidljivo dolazi do pojave privatne svojine – otvaraju se picerije, trgovinske radnje i jedna sasvim revolucionarna stvar – prvi kafići. Među pionirima bili su kafić “Četvorka” u Bulevaru JNA i svakako najpopularniji - “Zlatni papagaj” u Ulici Đure Jakšića, omiljeno stecište šminkera i snobova, koje je u istoimenoj pesmi opevala grupa “Električni orgazam”.
- Kafići su u tom periodu bili nešto potpuno novo i drugačije – doneli su dnevnu zabavu i zagrevanje pred odlazak u diskoteku. U kafiće se dolazilo da se vidi ko je tu, da se pozdravite i porazgovarate, da popijete neko piće i da idete dalje. Pojava kafića uticala je i na atmosferu u diskotekama: ljudi su '70-ih odlazili u „Cepelin” da bi igrali, a sada su sve više gledali jedni druge i pozirali, a sve manje plesali i razgovarali – kazuje Maja Vukadinović.
Kako primećuje Aleksandra Mikata, osamdesetih se stvaraju i supkulture – pankeri, rokeri, šminkeri, diskofili... - Mladi su želeli da se razlikuju i da budu drugačiji, pa su, shodno tome, izlazili i „ćoškarili” na različitim mestima – kazuje ona. Kako autorke navode u „Hronici dobrog provoda”, „obavezna stanica u razvojnom putu avangardnog buntovnika bila je „Akademija”... kojoj je pripisivan kultni status”. Ovaj klub Fakulteta likovnih umetnosti, koji su iz milja nazivali „Demija” i „Rupa”, otvoren je krajem 1981. godine i bio je u epicentru Novog talasa, gde su se izvodili koncerti grupa kao što su „EKV”, „Orgazam”, „Partibrejkersi”, „Film”, i mnoge druge.
Paralelno cveta i estrada, koja postaje unosan izvor prihoda, te se otvaraju klubovi i diskoteke poput „Duge”, u kojoj se okuplja estradna elita, a pojavljuje se i „Nana” na Senjaku koja je bila nešto sofisticiranija i u koju su dolazili imućniji gosti, diplomate i deca iz boljih kuća sa Dedinja, Senjaka i centra grada. Otvaraju se i video diskoteke, u kojima su posetioci, dok su plesali, mogli na ekranima da prate video spotove i filmove. Dolazi i do razvoja nove profesije – menadžera koji su držali diskoteke i od svog posla odlično zarađivali.
- Za razliku od „veselih sedamdesetih” koje su na neki način bile „nevine”, osamdesetih vođenje diskoteka postaje ozbiljan biznis, gde se zarađuje i ozbiljan novac – zaključuje Maja.
Decenija kad Beograd postaje prestonica noćnog života
A onda su nastupile devedesete, turbulentne, „tužne i nesrećne”. Raspad države, ratovi, sankcije, hiperinflacija i pojava „opasnih momaka” na beogradskom asfaltu. Međutim, kako zapaža Aleksandra Mikata, u toj krvavoj i ludoj deceniji dolazi do svojevrsnog paradoksa: Beograd se upravo tada profiliše kao centar noćnog provoda na Balkanu! „Tokom devedesetih, stvoreni su najvažniji turistički brendovi – razuzdan provod, izlasci radnim danima, kafići u “Silikonskoj dolini”, Beograđanke kao lepotice, grad koji se odupire globalizaciji, rečju – prestonica koju svi žele da posete”, piše Mikata.
Kao pečurke niču splavovi i folkoteke, a dens i turbo-folk preplavljuju beogradski etar. Glavni akteri noćnog života bile su atraktivne devojke – tzv. „sponzoruše“ i naoružani kriminalci sa zlatnim kajlama oko vrata - „dizelaši“. No, iako su „Beogradom zavladali zlatni lanac i prazna glava”, na noćnoj sceni ipak ostaje prostora i za ljubitelje džeza, rokenrola, hip-hopa, rejva...
- Bez obzira na situaciju u zemlji, u noćnom životu Beograda nikada nije bilo pauze. Svakog dana si imao gde da izađeš, što u drugim gradovima na Balkanu ni danas nije moguće. Samo je trebalo da imaš kontakte, da znaš ljude i gde se šta dešava – priseća se Aleksandra, a Maja se nadovezuje:
- Mi imamo tu kulturu izlaženja, naši ljudi jednostavno vole da se provode i zabavljaju, pa čak i u najtežim vremenima. U neku ruku je to bio beg od sive i sumorne stvarnosti, a donekle i potreba svakog mladog čoveka za druženjem i izlascima. Oni nisu mnogo obraćali pažnju na politička zbivanja, mada je bilo i onih koji su redovno preko dana išli na proteste, a uveče, sve sa pištaljkama odlazili u diskoteke i klubove – kazuje Maja Vukadinović, opisujući kako su se u to vreme besparice i hiperinflacije, mladi dovijali da uđu besplatno u disko-klub:
- Dovijanje je u Beogradu uvek bio „modus vivendi“. Devojke su uspevale besplatno da uđu u diskoteku na lepotu i šarm, ili da plate jednu marku, a da uvedu celo društvo, ili da ne ostave garderobu. Uvek su bili zanimljivi ti kontakti sa vratarima i obezbeđenjem, i ukoliko ste znali obezbeđenje (već od '70-ih pa nadalje), vi ste bez problema mogli besplatno da uđete i uvedete ekipu, i tako uštedite, te popijete samo jedno piće za koje ćete nekako skupiti novac, ili će vas, u krajnjem slučaju, neko častiti.
Svaka noć je vikend!
Novi milenijum doneo je transformaciju diskoteka u klubove, oživljavanje zapuštenih industrijskih zona – Beton hale, Savamale i Cetinjske, koje postaju epicentar urbane zabave, i neobičnu pojavu koju Aleksandra Mikata naziva „eklekticizam“, gde je jedna osoba u stanju da sluša sve muzičke žanrove.
- Ranije je bilo nezamislivo da se u diskoteci slušaju narodnjaci. Danas, ista osoba započinje veče aktuelnom muzikom, pre ponoći iz sveg glasa peva pesme „EKV“-a, a posle ponoći hitove Ace Lukasa. Stvar ne bi bila zanimljiva da se ovakva mešavina muzike ne pušta u istom beogradskom klubu! Praktično se više i ne igra, a pojavljuju se mobilni telefoni i društvene mreže, te ako nisi napravio selfi i šerovao sliku iz provoda, kao da nisi ni izašao – primećuje Aleksandra, a Maja se nadovezuje:
- Ljudima je bitnije da se fotografišu i da sliku objave na društvenim mrežama, nego da se stvarno provedu.
Kako naše sagovornice zapažaju u svojoj knjizi, „noćnom provodu u Beogradu možda nikada nije pretila veća opasnost od povlačenja mladih u virtuelni svet.“ Ipak, „sve dok zagrebački maturanti žele da dođu na vikend-žurke u Beograd, Italijani misle da se najlepše žene nalaze po beogradskim diskotekama, slovenačke mlade sanjaju da ovde provedu devojačko veče, turski gosti veruju da imamo najbolje noćne klubove – legenda o noćnom životu će živeti.“ Maja i Aleksandra nam, naposletku, otkrivaju i zašto:
- Svaka noć u Beogradu podseća na najluđi vikend, ovde zabava ne prestaje. Za to je zaslužna i naša kreativnost: mi umemo ni od čega da napravimo nešto – zanimljivo mesto gde će svi dolaziti, dobro se provoditi i o kom će svi pričati. To može samo Beograd!
Biljana Bosnić Ognjenović
© Turistički Svet
A member of Alco Group
