Ostale kategorije:
Šira javnost u Srbiji za njega je prvi put čula 2004. godine, kada je u finalu „Eurosonga“ iz studija u Stokholmu, na tečnom srpskom jeziku dodelio našem predstavniku 12 poena. Jovan Radomir, zvezda nacionalne švedske televizije, napustio je rodni Srbac u BiH sa samo dve godine, ali vezu sa zavičajem nikada nije prekinuo. Naprotiv, on koristi svaku priliku da Balkan predstavi u pozitivnom svetlu – bilo kroz tekstove koje objavljuje u švedskoj štampi ili kroz nesvakidašnji autobiografski kuvar „Moj Balkan – hrana i ljudi“. Kako saznajemo, u Jovanovoj „kuhinji“ trenutno se „krčka“ novi kuvar, koji će svetlost dana ugledati na proleće.
Odrastao sam u Švedskoj, tako da je u neku ruku švedski jezik postao moj drugi maternji jezik. Tu sam se školovao i gradio karijeru. U početku nisam imao nameru da radim na televiziji. Studirao sam jezike na Univerzitetu u Geteborgu i planirao da postanem profesor. Međutim, nakon diplomiranja i rada u školi, odlučio sam da napustim grad Katrineholm u kojem sam odrastao i čiji sam danas počasni ambasador. Moj cilj je bio Stokholm i bavljenje muzikom, ali ne kao muzičar, već kao izdavač i producent. Uspeo sam u tome i taj posao me je i doveo do televizije, gde sam počeo da radim reportaže i dokumentarce sa svetskim zvezdama, kao što su Celine Dion, Beyoncé, Metallica, Iron Maiden, itd. Uporedo sam bio i voditelj muzičko-zabavnih programa i autor putopisnih reportaža po Africi i Južnoj Americi. Imao sam priliku da par godina radim i kao sportski reporter i voditelj sportskog programa. Još kao mladić igrao sam košarku i fudbal, pa mi je sport, pored muzike, oduvek bio velika ljubav.
Prošle godine sam radio i duži intervju sa latino zvezdom Enrique Iglesias-om u Majamiju, a imam u planu i par novih muzičkih projekata za švedsku televiziju tokom 2018.
Švedski trubači u Guči
U poslednjih par godina vratio sam se dokumentarnom filmu. Pretprošle godine emitovani su moji dokumentarci o irskom bendu Thin Lizzy i jedan o švedskim trubačima koji su pokušavali da se probiju na festivalu u Guči. Bilo je to veoma interesantno putovanje iz Stokholma, preko Surdulice i Beograda do Guče, na kom su sretali razne srpske i romske orkestre i muzičare, uključujući i Gorana Bregovića. Bio je to susret kolega muzičara, ali i prijatelja u jednoj sasvim drugačijoj sredini. Centralni deo je, naravno, snimljen na Saboru trubača u Guči, gde smo Šveđanima dočarali kako se naši muzičari druže, sviraju zajedno, tu gostoljubivost domaćina, s ciljem da uspostavimo drugačiji most između Švedske i Srbije. Napravili smo i muzički lom usred Beograda u Knez Mihailovoj ulici, na veliko zadovoljstvo Beograđana. Ovaj čisto švedski bend, Superstar Orkestar, kada u ruke uzme instrumente i zasvira, zapršte emocije uz trube, kao da su rođeni i odrasli u srcu Dragačeva.
Radio sam i intervju sa Goranom Bregovićem. Brega je zapravo vezivno tkivo, dobro poznat svuda u svetu, čovek koji promoviše ne samo romsku muziku, već i tradiciju Balkana. U filmu on govori ne samo o trubačkoj muzici, već i o našoj tradiciji i Guči. Bregović predstavlja Srbiju u jednom pozitivnom svetlu, poput naših sportista čijim uspesima se svi mi u dijaspori radujemo. Oni pokazuju ko smo i šta smo.
Dvanaest poena za Srbiju
Srpska javnost za mene je čula zahvaljujući „Evroviziji“. Imao sam priliku da dva puta prezentujem poene iz studija u Stokholmu. Prvi put je to bilo 2004. godine, kada sam imao mogućnost i da pozdravim naše gledaoce na svoj način (u finalu „Eurosonga“, na tečnom srpskom jeziku saopštio je da je švedska publika dodelila 12 poena Srbiji, preciznije, Željku Joksimoviću za pesmu „Lane moje“ – prim.aut).
Bio sam deo „Evrovizije“ više puta i kao reporter švedske televizije. Umešao sam prste i u neke pesme koje su se takmičile (napisao je englesku verziju i uradio remix pesme „Molitva“ Marije Šerifović – prim. aut), vodio emisiju „Evrovizijsko odbrojavanje“ u Moskvi i Beogradu (zajedno sa Ninom Radulović) i predvodio švedsku ekipu na takmičenju u Beogradu 2008. Pretprošle godine sam vodio press konferencije i radio intervjue sa takmičarima u Stokholmu kada je naša televizija bila domaćin ove svetske manifestacije.
Balkan u očima Šveđana
Bivša Jugoslavija mnoge Šveđane još uvek asocira na konflikte umesto na lepe krajeve, gostoprimstvo, duhovite ljude i turizam. Krivci za to su neki mediji i političari na Zapadu. Njima ta slika odgovara, jer imaju o čemu da pišu i raspravljaju. Ali, u poslednjih 10 godina primećujem da se i lepi i zanimljivi tekstovi o nama probijaju do šire javnosti.
Meni je oduvek srce kucalo za pravu priču – da nas predstavim u normalom svetlu barem u švedskim medijima. U tome sam i uspeo, jer su moji tekstovi o Beogradu i Srbiji dospeli do najvećih švedskih dnevnih listova, travel i lifestyle magazina.
Godine 2011. objavio sam za švedsko tržište i autobiografski kuvar „Moj Balkan – hrana i ljudi“. Kuvar se još uvek prodaje na svim švedskim portalima za prodaju knjiga. Mnogi Šveđani su imali priliku da posete Beograd i Srbiju i da osete pravo gostoprimstvo, a mnogi su i pomoću mog kuvara saznali više o našoj hrani i tradiciji.
Obožavam kvalitetnu hranu, a najviše volim jela sa naših prostora. To znači da moji prijatelji jedu ono što im ja spremim i što im preporučim. Mnogim Šveđanima je šljivovica poznato piće zahvaljujući prijateljima iz naših krajeva. U švedskim restoranima često možete naći pljeskavicu, ćevape, punjene paprike i ajvar. Mnogima ranije možda nije bilo jasno odakle ova jela potiču, ali sada znaju.
U poređenju sa švedskom kuhinjom, naša kuhinja je jača, sa više ukusa i lepih mirisa. Mi smo navikli da jedemo mnogo mesa, a Šveđani baš i nisu. Kod njih je kombinacija na tanjiru veoma važna, dok je kod nas bitna količina mesa – da porcija bude bogata.
Kuvar kao lična karta
Prvo izdanje kuvara bilo je izuzetno propraćeno u svim švedskim medijima, jer je reč o prvom kuvaru sa našeg područja u Švedskoj. Prva dva izdanja su štampana i rasprodata na švedskom jeziku, a u prodaji je treće izdanje, što se u Skandinaviji smatra velikim uspehom. Kuvar je štampan i na engleskom i prodaje se u celom svetu preko portala Bokus.com.
Kuvar je prepun domaćih tradicionalnih recepata, prelepih fotografija autora Bojana Stanića i kratkih informativnih i duhovitih priča o našim običajima. Kao što sam već naveo, cilj mi je bio da nas u svetu predstavim na pravi način. Hrana i identitet su tesno povezani. Ono što stavljamo na tanjir najbolje pokazuje ko smo. Hrana je naša veza sa roditeljima i precima. Ovim kuvarom sam želeo i da se zahvalim svim mamama i bakama koje su sa sobom u tuđinu ponele naše recepte, običaje i tradiciju i prenosile ih mlađim naraštajima. Uspeo sam da recepte svojih omiljenih jela sakupim i sačuvam u jednoj knjizi. Većina nas koji smo rasuti po svetu zauvek će tu i ostati. Zato je važno da u našim novim „domovinama“ zadržimo lični pečat i da se ponosimo svojim poreklom.
Trenutno završavam novi kuvar, koji bi trebalo da se pojavi na tržištu na proleće. Moglo bi se reći da je u pitanju nastavak prvog kuvara, sa još više ukusnih recepata i duhovitih priča o nama i našim običajima. To će biti kuvar pun nostalgije i lepih fotografija koje će pratiti tekstove i recepte. Posebnu pažnju posvetiću našim vinima i rakijama, koji su stara i lepa tradicija.
Najbrži put do srca vodi kroz stomak. Zato mislim da su naši najveći aduti domaća kuhinja, druženje, vino, rakija i trube. To je ono po čemu smo specifični, što strance najviše oduševljava i po čemu nas pamte. Nikad ne smemo da prestanemo da širimo pozitivne vibracije. Zaslužili smo lepe reči i lepe priče, i zato mi je uvek bilo važno da strancima pokažem kakvi smo mi zaista.
.........
Beograd u srcu
Obožavam Beograd i trudim se da barem dva puta godišnje posetim ovaj grad. Brojne su reportaže koje sam pisao za razne novine i magazine o čarima Beograda. Taj grad je jedinstven u Evropi, ima sve što čovek može da poželi. Volim i svoj rodni kraj kod Vrbasa i Save – Srbac i Banja Luku.
Biljana Bosnić Ognjenović
©Turistički Svet
