Ostale kategorije:
Pevanje uz gusle već je na listi Uneska, a toj počasti približava se i lončarstvo iz Zlakuse. Originalno po materijalu i izradi zemljanog posuđa, zanatska tradicija koja vekovima odoleva, piše Politika.
U prošloj godini Ministarstvo za kulturu Srbije pokrenulo je postupak da se zlakusko lončarstvo nađe na Uneskovoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa, u skladu sa odlukom Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe.
U ovom selu sada se u dvadesetak domaćinstava izrađuje ta grnčarija. Stari nisu zaboravili ovaj zanat predaka, a mlađi u njemu vide šansu da pristojno zarade radeći kod svojih kuća. Svuda na vašarima, pijačnim tezgama, pa i kraj magistrale nadomak Zlakuse može se videti bogata ponuda ove robe.
Ali nije sve to ona prava, autentična zlakuska lončarija. Ima u tom žitu i kukolja, prilično vernih kopija: lonci i pržulje naizgled isti kao pravi, a nisu napravljeni na tradicionalan način niti od originalnog materijala, lošijeg su kvaliteta. Na taj problem ovih dana ukazuje Udruženje lončara Zlakusa, koje okuplja 10 domaćinstava u kojima majstori izrađuju zemljano posuđe (rade taj posao i žene), i to isključivo na vekovni, autentičan način.
Predsednik ovog udruženja Darko Tešić, koji je sa bratom Žarkom četvrta generacija lončara u svojoj porodici, kaže za Politiku da je trenutno u proceduri zaštita geografskog porekla lončarije Zlakusa. U vezi s tim nedavno je užička gradska skupština, na molbu Udruženja lončara Zlakusa, osnovala komisiju za kontrolu imena porekla "Zlakusa". Njen zadatak, navodi se, biće da kontroliše tradicionalne načine i postupke proizvodnje, sirovine i izradu lončarije, kao i kvalitet gotovih proizvoda. Obrazovanje komisije deo je poslova za registrovanje geografske oznake lončarije Zlakusa.
- Članovi našeg udruženja poštuju tradiciju, rade sa vekovnim materijalom i oblikuju posuđe na ručnom točku. Ali ne rade svi proizvođači tako. Ne samo u Zlakusi, ima ih i u drugim krajevima Srbije, mada i oni prodaju pod imenom lončarije Zlakusa. Takvi koriste nekakvu drugu glinu, u kalupima i presama, oblikuju na električnom točku. Tako mnogo više posuda naprave nego mi, ali im je lošiji kvalitet. Onda nam obaraju cenu na tržištu, prodaju budzašto. Nelojalna su konkurencija, kompromituju naš zanat i ugled. Evo na zlatiborskoj pijaci, na primer, ostala je samo jedna radnja sa autentičnom lončarijom iz Zlakuse, preovladale su kopije – ističe Tešić i dodaje:
– Upozoravali smo na ovaj problem, ali slaba vajda. Zato je naše udruženje u saradnji sa Ministarstvom kulture, Etnografskim muzejom i lokalnom samoupravom ušlo u proces zaštite geografskog porekla, da sačuvamo izvornost zanata. Pri kraju smo tog postupka, do sredine godine treba da bude završen. Ovi autentični proizvodi dobijaće sertifikat, svaka posuda će imati zaštitni znak (već sada posude koje napravimo obeležavamo ćiriličnim slovom "Z", što je naš znak zaštićen u Zavodu za intelektualnu svojinu) i lični žig majstora. Tako da kupci više neće biti u zabludi.
Po Tešićevim rečima, rešenost nadležnih da se sačuva izvorno ovog puta postoji. Ministarstvo kulture finansira troškove postupka upisa zlakuskog lončarstva na listu Uneska, pomoglo je i proces zaštite geografskog porekla, s tim što deo tih troškova snose i sami lončari, članovi udruženja.
"Receptura" starija od tri veka
Izrada zemljanih lonaca, pržulja, pekača, sačeva, činija, ćasa u Zlakusi, na sredokraći puta od Užica do Požege uz reku Đetinju, prenosi se s kolena na koleno više od tri veka, nepromenjena. Uvek od istog materijala: mešavine gline iz požeškog sela Vranjani i kamena kalcita zvanog vrsta iz Rupeljeva. Uz oblikovanje, kao u pradavna vremena, na ručnom grnčarskom točku. I danas, kad su moderni materijali zavladali, ovo posuđe ima prođu na tržištu. Jelo kuvano ili pečeno u njemu, kažu iskusni kulinari, ima poseban ukus.
Izvor: Politika
