Ostale kategorije:
Hamami – turska javna kupatila, nastala na tradiciji rimskih termi, bila su jedinstveno mesto za relaksaciju kako muškaraca, tako i žena – svih starosnih dobi, širom Otomanskog carstva. Integrisani u svakodnevni život, hamami su bili centar društvenog života, jer se u njima ljudi nisu okupljali samo zarad održavanja lične higijene, nego i zbog zabave i ceremonijalnih obreda.
Tursko kupatilo ili hamam je bliskoistočna varijanta parnog kupatila. Veruje se da su prve hamame izgradili Turci Seldžuci širom njihovog carstva u Anadoliji, gde su se susreli sa rimskom i vizantijskom tradicijom.
- Spajanjem antičkih i vizantijskih kupatila sa dotadašnjim turskim parnim kupatilima, tzv. „manchu“, nastao je hamam. Turci kao muslimani, kojima religija nalaže da budu čistog tela i duše, brzo su nasledili tradiciju rimskog kupatila. Prorok Muhamed je verovao da toplota hamama povećava plodnost, a sledbenici vere treba da se razmnožavaju – objašnjava predsednik Udruženja banja Turske prof. dr Zeki Karagülle, dodajući da su u otomanskom periodu ovakva kupatila građena kao sastavni deo dobrotvorne fondacije („vakif“), ili kao deo velikih verskih kompleksa poznatih pod nazivom "külliye", koji su uglavnom obuhvatali džamiju, bolnicu, narodnu kuhinju, biblioteku, škole i prebivališta za studente i sveštenike.
Turska termalna kupatila
- Tokom otomanskog perioda, izgradnja hamama se umnožila. Najlepše hamame, koji spadaju u arhitektonska remek dela, Osmanlije su izgradile u tadašnjoj prestonici, Istanbulu. No, oni nisu gradili kupatila samo u Istanbulu, nego i širom Osmanlijskog carstva. Zato se primeri otomanskih kupatila mogu naći u različitim zemljama Evrope, Bliskog Istoka i severne Afrike, dok je najzapadnije tursko kupatilo pronađeno u Pečuju u Mađarskoj – otkriva naš sagovornik.
Reč „hammam“, izvedena od arapske reči „hmm“ – „toplota, vrućina“, u mnogim dijalektima arapskog jezika odnosi se na kupatilo ili toalet, dok u drugim dijalektima označava vruće izvore ili banju. Ova distinkcija se prenela i u samu praksu. Naime, u oblastima bogatim prirodnim termalnim vodama, Osmanlije su gradile posebnu vrstu turskih kupatila, tzv. „kaplıca“ hamame.
- U klasičnim turskim kupatilima, kroz poseban sistem cevi, zagreva se hladna voda, dok su „kaplıca“ kupatila izgrađena direktno iznad ili u blizini vrućih, termomineralnih izvora vode. Za razliku od klasičnih hamama, ova kupatila imaju velike šestougaone ili osmougaone bazene sa vrućom termalnom vodom, umesto mermerne ploče istog oblika. I „kaplıca“ kupatila su nasleđena od Rimljana, koji su takođe podizali svoja termalna kupatila nad izvorištima prirodne termomineralne vode – kazuje prof. dr Karagülle, inače ekspert za balneologiju.
Hamamske odaje
Hamam se sastoji od niza prostorija koje imaju različite funkcije. Prva soba u koju se ulazi je „camekan“ – kvadratna prostorija sa pregradama i sobama za presvlačenje, koji okružuju ukrasnu mermernu fontanu smeštenu na središtu. „Camekan“ predstavlja najveću prostoriju u samom kupatilu, sa zasvođenim plafonom, većim i grandioznijim i od onog u glavnoj prostoriji hamama, koju Turci zovu „sıcaklık“ ili „hararet“.
„Hararet“ je prostorija sa kupolom, dominantnim mermernim kamenom na sredini i privatnim nišama sa lavaboima u uglovima. Njeni zidovi i pod uglavnom su ukrašeni pločicama sa orijentalnim ornamentima. To je najtoplije i najvlažnije područje u celom kupatilu – vlažnost je čak stoprocentna, a temperatura se kreće u rasponu od 35 do 45 °C – u zavisnosti od sezone.
- Središnji deo ove prostorije zauzima topla mermerna platforma (tzv. „göbek taşı“) na kojoj korisnici hamama leže. Postavljena je direktno iznad centralnog sistema za grejanje vode i obično je šestougaonog ili osmougaonog oblika. Osvetljena je malim prozorima, prečnika između 15 i 20 cm, koji se nazivaju „slonove oči“ i rasuti su svuda po kupolastoj tavanici – opisuje naš sagovornik, dok nam objašnjava redosled tretmana u ovoj prostoriji:
- Nakon što neko vreme odležite na ovom kamenu, dobijate tretman ribanja tela, poznat po nazivu „kese“. Posle toga sledi specijalna masaža u sapunici, a po završetku svih ovih tretmana, otićićete do tzv. „kurne“ – lavaboa izrađenog od najfinijeg mermera, gde ćete detaljno biti oprani i očišćeni – kazuje prof. Karagülle.
Odatle se ulazi u „soğukluk“ – malu prostoriju za hlađenje i relaksaciju, u kojoj se uobičajeno nalazi fontana i prostor za sedenje. To je mesto gde se korisnici hamama mogu osvežiti pićem, ponekad i čajem, a nakon tretmana moguće je i odremati u privatnim kabinama nakon masaže.
Pravila za kupanje, kao i cela koncepcija zgrade i redosled tretmana, odvijaju se u istom režimu: vrelo – mlako – hladno – suvo.
Parče ženske slobode
Hamam, poput svog prethodnika – rimskih termi, nije bio namenjen isključivo muškarcima. Javna kupatila bila su jedna od retkih mesta gde su žene smele da odu i da se druže, i to samo kada nije bilo muškaraca, obično posle podnevne i pre večernje molitve. Veći hamamski kompleksi sadrže posebne odaje za muškarce i žene, dok u drugim turskim kupatilima iste prostorije koriste i jedni i drugi, ali u različito vreme.
- Hamami su bili sigurna mesta u kojima su se žene mogle najbolje opustiti i uživati u slobodnim trenucima, posvećene samo sebi. Okupljale bi se satima u turskom kupatilu – jedinom mestu gde su im njihovi muževi dozvoljavali da se druže. Pritom, hamam nije bio samo mesto za održavanje higijene žena, nego i „centar za negu lepote“, sa biljnim tretmanima za lice, kosu i telo – otkriva ovaj ekspert za balneologiju i profesor na Medicinskom fakultetu u Istanbulu.
Svakako treba pomenuti i poseban haremski „aksesoar“, kao što su „pestemal“ – specijalna svilena ili pamučna marama za prekrivanje tela, nalik pareu; „nalın“ – drvene nanule, obično ukrašene srebrom ili sedefom, koje sprečavaju da se osoba koja ih nosi oklizne na mokrom podu; „kese“ – grube rukavice za piling i masažu; lufa sunđer; „tas“ – bakarna ili srebrna činija za polivanje, a neretko i kutije za nakit, pozlaćene kutije za sapun, ogledala, činije za kanu, parfemske bočice, i slično.
Mesto za druženje i zajedništvo
Integrisani u svakodnevni život, hamami su bili centar društvenog života – mesto gde su se ljudi okupljali ne samo zarad održavanja lične higijene, nego i zbog zabave (npr. orijentalni ples u ženskim odajama), ili ceremonijalnih obreda – poput proslave 40 dana od rođenja bebe, obrezivanja dečaka, tradicionalnog kupanja pred venčanje ili ceremonija žalosti.
- Hamami su bili važna komponenta turske kulture i života – mesto za druženje, gde nije bila bitna starost, društveni ugled i prihodi. Ljudi različitog ranga i statusa – i mladi, i stari, bogati i siromašni, građani ili seljani – imali su slobodan pristup turskim kupatilima. Ukratko, hamami su bili intimno vezani za svakodnevni život ljudi, pružajući im osećaj zajedništva – kazuje prof. dr Karagülle, koji naročito ističe lekovita svojstva „turskog wellness“-a, kao što su detoksikacija organizma, obnavljanje ćelija kože, pročišćavanje disajnih puteva, pozitivno dejstvo na nervni sistem… te ne čudi što su Turci hamam prozvali „tihim lekarom“.
Preuzeto iz časopisa: "Turistički Svet", Autor: Biljana Bosnić
