Ostale kategorije:
“Turska vodenica” (poznata i kao “Lalovića vodenica”) jedna je od najstarijih građevina u Zaječaru. Nažalost, ovaj biser graditeljske tradicije s kraja 18. veka, u samom centru grada, prepušten zubu vremena propada već godinama. Nekada poznati etno restoran u koji su redovno svraćali svi turisti, gosti Zaječara, kao i sami Zaječarci, bio je pravo mesto za dušu, za meraklije, kuća u kojoj su gosti mogli da se prepuste uživanju u izvornoj gastronomskoj baštini timočkog kraja i njegovim običajima. Služeni su tu samo domaći specijaliteti pripremani tradicionalno, na isti način ko nekad, uz dobro domaće vino, sokove, rakiju… Uz mirise i ukuse koji su nostalgično vraćali u prošlost, u atmosferi prastare vodenice najbolje se upoznavala i istorija i tradicija Zaječara i Zaječaraca.
“Turska vodenica” i danas postoji u samom centru grada ali o njoj kao da niko ne brine ili kao da nikome ne treba -pusto tursko ili pusto srpsko?!
Više od dva veka turske vodenice
Iako se ne zna pouzdano kada je izgrađena, kao moguća godina izgradnje u nekim dokumentima se pominje 1780. Puna dva veka žitelji Zaječara mleli su u ovoj vodenici žito, a nakon odlaska Turaka iz Srbije, bila je u vlasništvu nekog Koste iz Niša. Već 1838. prešla je u vlasništvo Jeremije Zdravkovića iz sela Rgotina, a 1863. godine bila je u vlasništvu braće Nikole i Jovana Lalovića, koji su je nasledili kao očevinu. Između dva svetska rata, pripadala je Jovanovom sinu – Urošu Laloviću.
I pored velike starosti, građena solidno od kamena sa unutrašnjim konstrukcijama od hrastovih greda, dobro održavana od svojih vlasnika, „Turska vodenica“ je sa svoja četiri kamena čitava dva veka mlela žitarice varošanima i seljacima okolnih sela. Po pričanju potomaka porodice Lalović, vodenica je prekidala rad samo kada se, usled jakih mrazova, voda ledila, ili kada su bujice odnosile „Vanjin jaz“ na Crnom Timoku.
Poslednji vlasnik „Turske vodenice“ bio je Vanja Lalović, Urošev sin. Poznato je da se nije mnogo brinuo o održavanju svojih vodenica, i živeo je kao rentijer od novca dobijenog za njihov zakup. U toku Drugog svetskog rata, stavio se u službu okupatoru i bio pripadnik četničke organizacije Draže Mihailovića. Zbog toga mu je nakon oslobođenja zemlje 1945. suđeno u odsustvu. Njegova nepokretna imovina je konfiskovana, a vodenica je bila ustupljena preduzeću „Žitopromet“.
Radnički savet „Žitoprometa“ je 31. oktobra 1954. godine preneo vlasništvo Gradskom muzeju u Zaječaru. Na zahtev Muzeja, Zavod za zaštitu spomenika kulture 1959. godine doneo je rešenje kojim se vodenica stavlja pod zaštitu države, uz obavezu muzeja da izvrši konzervaciju objekta. Usled nedostatka sredstava, vodenica je ustupljena Ugostiteljskom preduzeću „Srbija“, uz obavezu da zgradu popravi. Nakon izvršene obnove i adaptacije, u njoj je otvoren etno restoran „Vodenica“.
Od tada, restoran je bio iznajmljivan i drugim ugostiteljima, a nova adaptacija izvršena je 2012. godine. Restoran je iz nepoznatih razloga prestao sa radom 2015. godine, čime je onemogućena i poseta ovoj istorijski najstarijoj građevini u Zaječaru.
Izvori:
Suzana Antić, Jelica Ilić, Nina Pogarčić: Zaječar čudesna priča – Iz života u Zaječaru 1466-2006. godine. Narodni muzej, Zaječar, 2013.
Stevan Veljković: Iz starog Zaječara: rodovi, porodice, građevine i radovi. Zaječar, 2002.
