Putopis: Brazil - Iza simbola i paravana

18. Avgust 2019
Putopis: Brazil - Iza simbola i paravana
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka
Foto: Dragica Tomka

Verujem da je prva asocijacija na pomen države Brazil svima – Kopakabana u Riu, samba i karneval u Riu, favele, Hristov kip na brdu Corcovado iznad Ria, Pele i fudbal, brazilska kafa i Amazonija, prašume... Nedirnuta prostranstva o kojima ništa ili skoro ništa ne znamo i u kojima i danas živi skriveno nekoliko desetina domorodačkih plemena. Brazil je velika država, jedna od najvećih. Koliko je velika, toliko je i nepoznata. Brazil ima specifičnu kulturu, jezik, istoriju, razvoj. Nije imao “velike” drevne kulture poput Maja , Asteka ili Inka. Ali ima svoju muziku, pisce, pesnike, fudbalere, samba igrače, pevače... Brazil je, kažu, zemlja u kojoj ne postoji diskriminacija po religijskoj osnovi, niti po nacionalnoj pripadnosti. U njihovom jeziku ne postoje izrazi za crnce ili domorodce. Svi su - Brazilci. Pomešani. Mešaju se još od 18. veka kada je starosedeocima i novodovedenim Afrikancima za rad u brojnim rudnicima i na plantažam, dozvoljeno da se mešaju sa belcima. Robovi, afrički crnci i domorodačko stanovništvo su svoju slobodu zvanično dobili 1888. godine. I ovde, kao i svuda, postoje nepravde, razlike i hijerarhija, ali samo po socijalnoj i ekonomskoj pripadnosti. Ima veoma, veoma siromašnih, ima onih srednjih a ima i onih veoma, veoma bogatih. Na sreću, po boji kože, po religiji, nacionalnoj pripadnosti - nisu vidljive razlike.

Nakon tri dana obilaska Ria i Sao Paola i slušanja tumačenja o stanovnicima i životu Brazila ostala sam zatečena. Ostala sam zadivljena za pristup životu koju su nam vodiči i program njihove agencije ponudili. Razumeti život u celini na tom prostoru prvo, pa onda to poštovati. Ne vaditi samo simbole kao isečke nečijeg života i time mahati. Možda je malo neobično, ali eto takvim sam pitanjima zatekla sebe u toku dugog leta ka Brazilu. Ka prvoj tački putovanja po Brazilu – Salvadoru da Bahia. Razmišljala sam o onome što je iza. Iza tog sjaja, iza pobeda, iza slave, iza Karnevala, Kopakabane, Pelea ili Neimara. Iza divnog ukusa brazilske kafe, iza prašume, iza ogromnih prostranstava pod prašumom koje su izbile u prve redove aktuelnih pisanja o održivosti života na Planeti Zemlji, o očuvanju prirode, o zaštiti šuma. I našla sam odgovore, ili mi se bar tako čini. Obično šta čovek traži to i nađe. Ali našla sam puno više. Ili sam iz divnih kazivanja lokalnih vodiča saznala o životu iza. Otvorili su mi nove poglede fokusirajući nas da putujući kroz Brazil spoznamo temelje, pozadinu, život iza paravana. Ovaj putopis je sada tu, takav pred vama. Brazil iza paravana i simbola.

O simbolima Brazila

Brazil je simbol slobode pokreta tela iskazane kroz fudbal, kapueru, sambu. Ta sloboda pokreta je zapravo stil življenja. Izlaz iz teške svakodnevice. Ventil za opuštanje ali i način da prikrije unutrašnji naboj. Nastajali su zajedno sa stvaranjem i mešanjem stanovnika na tlu Brazila od početka 16. veka do danas. Ta sloboda pokreta vidljiva kroz fudbal i sambu krije upornost, iscrpljujuće vežbe, kontrolu i nadasve želju da se kroz tu upornost ispliva na površinu. I to na sam vrh, na vrh na kojem će se biti vidljiv, poznat. Slavan. Postati Pele, Ronaldo ili Nejmar znači biti jedan od milion dečaka koji trče za krpenjačom ili poluiscepanom loptom u nekoj od ulica neke od gusto naseljenih favela i predgrađa višemilionskih gradova. I ne samo trčati, nego po vasceli dan driblati, vežbati, šutirati, dok te neko ne primeti. I tek tada počinje borba. Jer biti jedan od million na vrhu podrazumeva borbu, upornost, snagu volje... Samba igrači koje vidimo na karnevalima su samo delić onih koji od malih nogu plešu u svom domu, na ulici, u parku ili na trgu neke od favela. I dok noge rastu, a telo postaje plesačko, ti milioni igrača teže slavi, teže da svojom igrom, kostimom, veštinom budu bolji, primećeniji, da budu jedni od onih koji će stići na Karneval, a potom i do predvodnika jednog od mnoštva samba klubova u Riu i tako postanu vidljivi. Ta upornost i snaga su veoma jaki. Lično, verujem da se nalaze u genima, kao zapis vekovne borbe za opstanak, bilo da su Afrikanci dovedeni kao roblje ili pripadnici nekog od sedamdesetak domorodačkih plemena koja su živela ili i danas žive skriveni u prašumama Brazila. Da bi opstali morali su biti žilavi, uporni, borbeni, radni i disciplinovani. Drugačije ne bi preživeli, ne bi stigli do zraka sunca, do svežeg vetra, do širine u kojoj možeš razviti i pokazati svoju veličinu, svoju lepotu, svoju primamljivost... Slična je slika i plesno-borilačke kapuere. Nastala kao borilačka veština, pa kasnije zabranjena, pospešila je osmišljavanje skrivenih pokreta, nastanak težnje da se protivnik savlađuje u borbi nadmudrivanjem, nadigravanjem, a ne ubijanjem. Hiljade plesača kapuere i danas uče tu veštinu koja je simbol pokreta i spoja muzike i kretanja.

Da li neko na ovaj način razmišlja o Brazilu? Da li se razmišlja o tome šta je iza slave, igre, pobede? Odakle su i ko su ti pobednici nad pobednicima? Koliki je bio njihov put do slave? Divimo im se. Oni su za nas simbol Brazila. Primamljiv razlog da odemo u tu zemlju i osetimo njihov duh, njihovu snagu, volju... A da li ćemo to i osetiti i koliko ćemo ih razumeti, zavisi ponajviše od lokalnih vodiča. Ako imate sreće kao ja, doživećete Brazil i duboko ga osetiti kroz priču ljudi bogatih znanjem i snažnim emocijama, s mnogo ljubavi i istinskog poštovanja prema zemlji u kojoj žive. Oni vas neće voditi da provirite u favele. Samo će vam ponuditi pogled na ogromna brda na kojima su tesno stisnute zgrade, kuće u kojima žive Brazilci. Jer, favela je kuća, dom nekog koji pošteno živi kao građanin te zemlje. U favelama žive manje ali i više školovani ljudi. Profesori, lekari, inženjeri. Plaćaju svoje poreze i državne dažbine. Idu na posao, hrane se, žive... Upravo u  tim favelama nastaju samba, karneval i fudbal, a oni su nastali u dušama ljudi koji žive u favelama. Kao lotosov cvet koji izranja iz mulja.

Salvador da Bahia – grad kapoere i crkava

Bila je nedelja. Još pod utiskom dugog putovanja do Brazila, krenuli smo u razgledanje grada Salvador, Salvador de Baia ili, kako se punim imenom zove, São Salvador da Baía de Todos os Santos, u prevodu: Sveti spasilac zaliva Svih Svetih. Salvador je ogroman grad, treći po veličini u Brazilu. Sa svojih oko 3 miliona stanovnika smestio sa na ulazu u ogroman atlantski zaliv - Zaliv svih svetih. To je mesto na koje su prvo naišli osvajači iz Portugalije 1500. godine kada su krenuli sa preoblikovanjem prirode, kulture, istorije i života ove daleke regije. Njegov položaj je izuzetan, jer je istovremeno i na moćnom Atlantiku i u mirnijem zalivu. Ima razigranu osnovu da razvija svoje delove. I to je ovaj grad i iskoristio. U njemu je, počev od 1549. naseljeno najviše afričkih crnaca - robova koji su dovođeni u Južnu Ameriku na rad. Oni koji su uspeli sve da prežive, omogućili su svojim potomcima da danas žive u jednom lepom gradu, gradu koji je najviše afrički i najviše crnački od svih ostalih brazilskih gradova. Salvador je sedište i mesto nastanka kapuere, plesno-borilačke veštine koja je od nekadašnje opasne borilačke veštine pretvorena u ples, u igru i danas predstavlja primer kako se uz zajedništvo, ritam i pokret može pridobiti protivnik. Salvador je prepun škola i klubova kapuere, a tu je i Fakultet za kapueru. Zato i ne čudi što čitav grad, naročito nedeljom, odzvanja zvucima kapuere. Brojne grupe, formalne ili spontane plešu na trgovima, ulicama, u parkovima...

Kapuera je jedna od atrakcija Salvadora, baš kao i mnoštvo crkava – za svaki dan u godini po jedna, crkve najrazličitije starosti, lepote, veličine, hramovi koji pripadaju desetinama različitih religija, grupa, sekti... Najstarija bazilika je Nosso Senhor do Bonfim (iz sredine XIV veka), najpoznatija po čudotvornim izlečenjima. Ispred crkve je zid, nastao spontano, sa bezbroj malih raznobojnih trakica koje posetioci kupuju od uličnih prodavaca i kače na taj zid sa željom za ozdravljenje, sreću, dobrobit... Kada smo ušli u crkvu, svirala je tiha, vrlo melodična muzika. Glave posetilaca, tihih, smernih, zbijenih jednih uz druge, bile su pognute. Sušta suprotnost istim tim raspevanim Brazilcima uz kapueru na ulicama i trgovima! Pitoreskne, dobro očuvane zgrade, ulice, trgovi sa restoranima, prodavnicama suvenira i zvucima muzike - čine da ovaj grad pod zaštitom UNESCO-a kao deo svetske kulturne baštine i jeste jedan od veoma dobro posećenih gradova u Brazilu.

Čapada Dijamantina - regija očuvane divlje prirode i slikovitih gradića

Sledećih dana boravili smo u unutrašnjem delu regije Bahia – Čapada Diamantina (Chapada Diamantina, u prevodu Dijamantski plato). Očekivala sam prašumu, tropske šume... ali svega toga nije bilo. Ipak, bilo je nečeg iskonskog, izvornog, divljeg, nepoznatog. Čarobnog. Nacionalni park Čapada Diamantina, na površini od 152.000 ha, je samo deo čudnovate istoimene regije, poznate po divljim vodama, stenovitim usecima koji se vertikalno uzdižu iz dolina, raznobojnog kamenja, divljih reka, vodopada, podzemnih pećina i tunela. Po tumačenju lokalnog vodiča – geologa, ova regija je jedna od najstarijih na zemaljskoj kugli. Ispitivanjima tla, utvrđeno je da u stenama celog platoa, koje su sastavljene od malih komada veoma raznobojnog kamenja, uopšte nema fosilnih ostataka. Nigde. Na pitanje šta to znači, vodič nam je objasnio da to ukazuje da je taj teren nastao u vreme formiranja Zemlje, kada još nije bilo ni biljaka, a kamo li životinja, otprilike pre oko tri milijarde godina. Ono što je za sve nas bilo potpuno neverovatno i neobjašnjivo je energija tog prostora.

Čitava regija je, inače, raj za ljubitelje penjanja. Popeli smo se na sam vrh platoa, na brdo Pai Inacio sa kojeg se pruža spektakularan pogled na okolinu. Sedeći na steni, gotovo vertikalnih strana, visoko, visoko iznad rečne doline - imala sam osećaj da letim. Vetar je duvao, pa je taj osećaj, uz malo imaginacije, bio skoro pa  stvaran. Dva dana smo pešačili po ovoj regiji. Divili smo se vodopadu Vražije grotlo (”Paco do Diablo”), pentrali se po rečnoj dolini Serano, koja pravi mala udubljenja u kojima se okolno stanovništvo osvežava u toplim danima. Otkrivali smo pećinu sa bogatim ukrasima i salama - Lapa Doce.

Uveče bismo se vratili u divan, turistički prilično poznat i uređen grad Lencois. Gradić u tipično kolonijalnom stilu špansko-portugalskom, sa kućama slikovito ukrašenim i obojenim, restoranima, barovima, prodavnicama interesantnih suvenira... Tu se mogu susresti i turisti kojih inače ima malo u ovom delu Brazila.

Bogatstvo Brazila - Minas Gerais

Tri sledeća dana proveli smo u regiji Minas Gerais. Ova regija jedna je od vodećih ekonomskih sila današnjeg Brazila. Snaga bogatstva potiče još od 17. veka kada su otvoreni i korišćeni brojni rudnici uglja, al i od plodne zemlje na kojoj se gaji čuvena brazilska kafa i brojne druge kulture. U 19. veku sedište ove regije je preseljeno u jedan od sada najvećih gradova Brazila - Belo Horizonte. Kao i svaki veliki grad i on ima svoju priču, svoju lepu i onu manje lepu stranu. Meni su se ipak više dopali oni mali, veoma lepi, slikoviti, tiši, pristupačniji gradovi ove regije: Ouro Preto, Congonhas i Tiradentes. Svi su izgrađeni u kolonijalnom stilu, sa značajnim prisustvom baroka koji je vidljiv na, takođe, brojnim crkvama, ali i na zgradama u centrima ovih mesta. Ouro Preto je pod zaštitom UNESCO-a, ali je na mene najsnažniji utisak ostavio Tiradentes koji odiše gostroprimstvom ali i ponudom brojnih rukotvorina od kamena, kristala, kože, keramike, kao i zanimljivim kafićima sa mirišljavom brazilskom kafom i čokoladom.  Ovi gradovi, kao i čitava regija se snažno turistički razvijaju. U malim hotelima, pansionima, u nacionalnim ili univerzalnim restoranima, u parkovima ili na trgovima, turisti mogu mnogo bolje da upoznaju i osete život Brazilaca. Njihovu spontanost, opuštenost, gostoprimstvo. U njima se može potpuno mirno i bezbedno piti brazilska kafa, grickati kolačić i posmatrati ljudi... a onda završiti u nekom od restorana “Na kilogram” koji su obeležje Brazila. Koncept ovih restorana je vrlo zanimljiv: odabereš koju god hranu želiš, bez obzira da li je izložena ili se još peče, kuva. Tanjir sa izabranom hranom ti izmere, platiš i – uživaš u odabranom. Druga varijanta su restorani u kojima, takođe, sve na isti način biraš, ali ti meso donose gaučosi na bodežima i dugim metalnim šipkama i neposredno ti u tanjir odseku koliko i čega želiš. Brazil je, inače, raj za ljubitelje ne samo kafe i čokolade, nego i mesa i roštilja.

Rio de Žaneiro iza simbola

Šta reći o Riu i Sao Paolu što već nije rečeno? Oni su veliki, ogromni, raznovrsni, prepuni turista i u njima je teško doživeti domaćine. O njima se mogu pisati romani. Naročito Rio de Žaneiru. Iz Ria sam, zahvaljujući opet lokalnim vodičima, ponela slike koje su iza: iza velike statue Isusa Hrista, Šećerne glave, iza Kopakabane poznate u celom svetu. Prva slika je priprema za Karneval. Bili smo gledaoci, pre bih rekla učesnici priprema tri velika samba kluba za Karneval. Na sambadromu su se dva sata skupljali posetioci u gledalištu, čekajući generalnu probu klubova. Svi oni, pa i mi među njima, nisu zapravo bili gledaoci, već aktivni učesnici događaja. Bilo je zaista impersivno posmatrati hiljade ljudi koji su, još pre nastupa njihovih omiljenih klubova, zapravo već plesali... I tako satima, čitavo veče. Navijajući za svoj klub, oni su jasno pokazivali da su deo svega toga. Da su i oni samba, ples, igra...

Druga slika je skrivena stara četvrt Ria - Santa Teresa, u dodiru sa favelama. Cela četvrt sa starim lepim građanskim kućama se rekonstruiše u smislu promene funkcija zgrada. U zgrade se useljavaju umetnici, razni stvaraoci, otvaraju svoje radionice, male galerije... Tu rade. Najpopularnija je trenutno umetnost pravljenja različitih umetničkih konstelacija od recikliranih materijala, starih delova koječega. U jednoj velikoj divnoj nekadašnjoj vili - Vila Lobos, danas je otvoren “Park ruina”, gde se održavaju različite radionice, performansi, izložbe. Sličan mali ali zanimljiv je i kutak “Stepenište Selaron”.  Savremeni kontraverzni umetnik Jorge Selarion, Čileanac koji je poslednje decenije života živeo u Riu, u četvrti Lapa, pretvorio je stepenište uzane ulice sa 215 stepenika - u umetnički doživljaj. Sa puno crvene boje, za koju je smatrao da nedostaje ovom svetu, postavljao je keramičke pločice sa svojim slikama i zanimljivim mislima na stepenice i okolne zidove. Danas je to omiljeno mesto za turiste, koji sede, čitaju, posmatraju.

Govoriti o Brazilu i njegovim atrakcijama a ne pomenuti vodopade Iguazu, prosto nije moguće. Kao svetska atrakcija, kao vrlo organizovan, turistima maksimalno prilagođen, ceo prostor Iguazu vodopada je više nego impresivan: na tromeđi tri države, stotine hektara pod vodom koja teče, bruji, pada, strmoglavljuje se, desetine vodopada, snažne reke, 10 km staza od metala koje daju mogućnost da uđete u vodopad, ili da budete iznad ili ispod njega – neuporedivo je sa bilo čime. Vodopad je za mene sila vode koja nas spira i spolja i iznutra. Ako se predaš njegovoj snazi i prepustiš njegovoj energiji, vodopad pruža isceljenje. Stojeći unutar ogromnog vodopada, sva okupana snažnim kapima, mlazevima voda koja tu vekovima teče, donoseći i odnoseći, osetila sam pravo blaženstvo spajanja sa prirodom. Potpuno prepuštenu, preplavilo me ushićenje, ono ushićenje koje mami vrisak iz grudi, suze iz srca, zahvalnost iz duše! Nezaboravno. Jednostavno: usađeno zauvek. Baš kao i slika o Brazilu i njegovim ljudima, koja je posle dve nedelje putovanja po toj čudesnoj zemlji punoj neverovatnih kontradiktornosti, postala mnogo potpunija, bogatija i znanjem i emocijama, našla zauvek svoje mesto u mom srcu.

Dragica Tomka

Komentara (0)

Povezane vesti

Turizam
Predstavljen novi promotivni film “Šetnja kroz istoriju i kulturu Beograda” (VIDEO)
21. Novembar 2019
Na domaćem i inostranom tržištu Turistička organizacija...
Turizam
Promocija turističke ponude Srbije u Indiji
21. Novembar 2019
Nakom što su Turističke organizacije Srbije, Severne...
Turizam
Počela izgradnja dve nove skijaške staze na Kopaoniku
21. Novembar 2019
Tokom letnje građevinske sezone na Kopaoniku je završena izgradnja ski staze na...
Turizam
200 godina postojanja muzeja Prado u Madridu
20. Novembar 2019
Madridski Prado juče je napunio 200 godina, a za to vreme je uspeo da postane muzej s jednom od...