Ostale kategorije:
Banjica. Iznajmljena studentska garsonjera. U gluvo doba noći, sedimo nas dvoje na terasi, sa skoro ispražnjenim čašama vina koje je poslao njegov deda – Zdravo je za krvnu sliku, rekao bi. To bi me podsetilo na moju babu dugovečnog života, rođenu Hercegovku koja bi svaku bolest izlečila lozom. I tako su krenula da izviru sećanja, ona skrivena duboko od svih pa i od nas samih, o tome ko smo mi, odakle smo i zašto smo ovde sada.
Znaš, toliko puta sam želeo povratak, a da to nije pet dana za posete onih koji svoje korenje ostaviše tamo dole – rekao mi je i videla sam u njegovim očima da se lomi ona njegova želja da bude tamo gde je rođen i ono presudnije da bude tamo gde neće osetiti strah. Osećaj nemogućeg povratka ga je razarao kako bi svake godine sve više shvatao da su ga politika, vera i nacija lišile onih najvrednijih dana sa najbližima.
Idemo, sami ti i ja, na koliko god dana želiš – želim da ovo putovanje oživi sve tvoje reči, da ne moram da gledam slike, idemo da osetim miris divlje nane, da se pentramo svuda gde su tvoje male noge prolazile i da mi uveče pričaju o tvojim nestašlucima. A on se samo nasmejao. Nije znao da „dete ravnice“ želi u njegove planine, a to dete želelo je samo da u očima više ne vidi tugu već plamen radosti dok prilazimo kući koja je njegov stvarni dom, izistinski.
Tada nije ni slutio, da ćemo već u praskozorje 6. jula proveravati da li smo sve poneli i da ćemo u narednim satima pričati samo o prošlosti koja se oživljava u sadašnjosti i kao mala deca nestrpljivo čekati da stignemo u mesto koje sam znala jedino iz njegovih priča. Toliko nas je zanelo uzbuđenje, da nisam primećivala zrake sunca koji padaju po krovovima šumadijskih kuća i njivama seljaka, slikajući neponovljive pejzaže tik ispred očiju. U tom trenu, kao da te omame putevi, doline i planine, a vreme te zaledi, pa ti samo zaljubljeno gledaš i želiš da slikaš ove predele očima, a ne telefonom. Proletelo nam je tih šest sati na julskom užarenom putu i dok smo trepnuli već smo zaobilazili krivine, gledali obrise planina, napuštene zgrade i zarasla dvorišta. Na vratima, ko drugi nego oni kojima najviše fališ. Baba i deda otvoriše nam vrata i za tren rakija na stolu, flija koju kako Uroš kaže jedino baba zna da napravi, šarski sir... Na njegovom licu ozari se iskren osmeh kad je došao na svoje međ' svoje. I ostade u tim zidovima mnogo smeha, suza i sećanja, mnogo topline oko srca. Sedeli smo do kasno u noć, zadugo posle nisam mogla da spavam. Osluškivala sam zvukove i posmatrala njega kako mirno spava. Ujutru smo posle doručka krenuli tim putevima za koje su drugi i zaboravili, putem gde ljudske noge nisu tako čest gost. Šareni cvetovi, ostaci snega po vrhovima, tragovi medveda koji je prethodne noći tražio med, seoske krave, konji, potoci.. I gde god da pogledaš, vidiš nešto novo ili nešto što si zaboravio, nešto što podseti na slobodu, da su priroda i čovek jedno. U tim trenucima osećala sam toliku blagodat što sam baš tu i koračam netaknutim delovima.
Dok mi njegov deda pričao o brojnim jezerima kojih ima preko 70, tkzv. Gorske oči i raznovrsnim endemskim vrstama, ja sam se čudila kako ne znam ni desetinu. Stadosmo pored jednog potoka da napunimo flašice čistom, hladnom vodom. A u potoku dve pastrmke, šaraju njihovim putevima, slobodno i bez straha suprotno od ljudi. Tako slobodne, pomislih, žive baš onako kako žele. Krenuli smo dalje, a nedugo zatim, pred ulaskom u šumu videh trešnju. Zbog karakteristične klime ostala je još po koja na granama. Kao da je baš nas sačekala da nam podari još koji plod. Da su tako sočne i slatke, potvrdio je meda, slomljena grana, tragovi kandži po stablu. Zna meda šta valja, uverili smo se i sami. Kroz šumu u kesu sakupismo pečurke, šarske endemske čajeve, po koju voćkicu, sremuš i kiselicu da upotpunimo ručak. Iznad krošnji puca pogled na vrhove Balkana. Onako snežni i visoki, nedodirljivi pod oblacima. Put koji smo pratili izveo nas je na proplanak baš kada je Sunce bilo u zenitu. Sva okolna sela i njive bili su na dlanu ispred nas. Sunce je bacalo svoje zrake tačno na usijane krovove, tačno označavajući mesta u kojima još ima života. A to i jeste Sunce. Simbol života. Ponovnog rađanja. Oblaci su šarali nebom, opojni mirisi poljskog cveća, mnogo leptira koji lete okolo, kažu da ih na Šari ima preko 147 vrsta. Na šarenom tepihu koji prekriva Ljuboten nalazi se i Natalijina ramonda, ljubičasti cvet, koji je postao simbol primirja u Prvom svetskom ratu. Cvet koji podnosi ekstremne uslove i koji može iz osušene stabljike ponovo da procveta. Kao feniks iz pepela, kao srpski narod kroz istoriju. I ubrzo morali smo nazad. Baba je verovatno već pristavila ručak, a salatu još nismo doneli. Nismo ni blizu vrha stigli, ali je bilo dovoljno da popijemo hladne vode sa izvora, osladimo se trešnjama, pratimo tragove šumskih zveri, udahnemo oštrog vazduha i meditiramo zajedno sa prirodom.
Rekli smo da ćemo taj poduhvat – osvajanje vrhova – ostaviti za neki drugi dolazak, da možemo da treniramo – jer ako ćemo biti iskreni jedno vojvođansko dete nije bilo spremno da se penje na tolike visine. Makar je povratak bio lakši, deda, videvši sa kim ima posla odlučio je da promeni rutu i da se nizbrdo spustimo preko pašnjaka. Taman kako smo krenuli sretosmo dedinog poznanika, Ranka, koji sa stadom i njegovom vernom pratnjom Bonom, šarplaninkom, šeta obroncima. I naravno sledi par pitanja čiji su, šta su, odakle su. Ponudio nas je kao i svaki domaćin pršutom, domaćim paradajzom, sirom i obavezno čuturom domaće šljive. Seli smo na ćilim i krenuo je da priča o njegovim borbama sa vukovima i medvedima. Dok ga je deda začikivao i govorio da vuka video nije. Ispričao nam je i kako je jedared spasio mladunče vuka koje mu dan danas zahvalno čuva leđa zajedno sa Bonom kad ode u vrhove. Verovatnoća da je to istina, mala je, ali njegova želja da sa nekim popriča to zanemaruje. Ostao je sam, deca su mu odavno otišla „gore u Srbiju“, žena mu je nedavno preminula. On, kako kaže, živi od danas do sutra, sabira voće za rakiju i šeta sa stadom ne bi li mu pre prošli dani. Mogao bi čika Ranko da priča od jutra do sutra, ali naši stomaci postadoše nervozni. Pozdravismo se sa Rankom uz obećanje da ćemo ga pre polaska nazad posetiti makar još jedanput pa ubrzanim korakom krenusmo ka kući gde nas nestrpljivo dočekuje baba.
Mi dođosmo kad je već sve bilo gotovo, kao i stanovnici ovog sela koji su došli pre mnogo godina na gotove i razrađene njive pa nadenuli ime ovom seocetu Gotovuša. „Ostadoše mi deca gladna“ ponavljala je dok je pravila salatu od sremuša i kiselice koju smo nabrali. Nakon što smo stomake napunili babinim specijalitetima iz Sirninićkog kraja – krenuli smo ulicama ka centru, a onda i ka dvema crkvama – crkvi Presvete Bogorodice, iz 14. veka i crkvi Svetog Spasa, iz 16. veka. Pored svih lekcija iz geografije i biologije, u centru sela stadoh da pričam i slušam o istoriji. Ja, kao student istorije čuh za povelju cara Dušana, kao i za osmanske spise, ali ne i za one narodne legende kojih nema u knjigama. Ima ih samo u narodnom amanetu. Razgledajući okolinu primetila sam uzvišenje na kom se nalazi krst. Pomislila sam da je to jedna od crkvi koju tek treba da obiđemo, ali onda su mi deda i Uroš ispričali legendu o tom uzvišenju – Čuka. Narodna priča kaže da su se nekad u Gotovuši rađala zdrava deca koja su se ubrzo razboljevala. Seoski sveštenik rekao je meštanima da upregnu dva vola koja će vući plug oko sela, a da u centru kruga postave krst. Krst i dan danas stoji na uzvišenju i tamo se rado okupljaju i domaći i strani posetioci. Kao simbol vere i zaštitnik dece Gotovuše.
Dok smo išli ka crkvi Svetog Spasa sretali smo ljude željne razgovora, nekog da im se pojavi na vratima. Stare, koji su ostali da čuvaju vekovna ognjišta. Videli smo i mnogo dece, igraju fudbal, beru cveće i pevaju. Tu su zajedno igraju se i okupljaju. Odrastaju sa drugačijim pogledima, poštujući tradiciju i nasledstvo predaka. Meni su bile posebno zanimljive ove priče. Ne susrećem se baš svaki dan sa pričom o maskiranim stanovnicima koji šetaju ulicama i u centru pale „kumbare od trešnjine kore “ kako bi oterali sve zle sile. Pročka – poslednji dan u nedelji uoči početka uskršnjeg posta. Pročka je praznik praštanja i pomirenja, teranja zime i dozivanje proleća, zaštita od svih zlih i nečistih sila. Za pročku znaju samo lokalci koji je iz godine u godinu obeležavaju. Pročku karakteriše čitav splet običaja. Glavni događaj je maskenbal u kojem uglavnom učestvuju muškarci maskirani u raznolika bića – poznatiji kao Ženidba Kraljevića Marka. Pored maskenbala važan je i običaj „mavanja kumbara“ kako bi ga nazvali Gotovušani. Pored ovih običaja, imaju i mnoge druge vezane za Vaskrs, Božić koji su u mnogim krajevima zaboravljeni a oni ih i dalje drže živima.
Tih par dana prošlo je za čas. Videli smo neponovljive zalaske sunca, šetali raznim puteljcima, čuli priče kojih nema u knjigama. Tog dana kada smo kretali nazad, kao da smo odugovlačili polazak na vreli beogradski asfalt. Knedle u grlu, suze u očima, zagrljaji i duboki uzdasi. Iza nas u retrovizoru ostade slika babe i dede koja je našim udaljavanjem počela da bledi. Povratak nam je tako teško pao. Mislim da je put trajao duplo duže. Njegov plamen u očima se ugasio, smeh je zamenjen dubokim teškim disanjem.
Prošlo je tačno godinu dana otkako smo krenuli i trebalo je da i ovog leta osvojimo vrhove, obiđemo sve ono za šta nije bilo vremena. Ali i ovaj put se ispostavilo da su vreme i život jedini scenaristi događaja. U prethodnih godinu dana izgubili smo ljude koji su glavni likovi ovog putopisa. Vatra na ognjištu se ugasila, u dvorištu se ne peče flija, a ni vrata nema ko da otvori. Koliko nam je bilo lepo tek sada shvatamo, jer one trenutke sa tim ljudima više nećemo imati do nekog ponovnog susreta. Nakon puta, poželela sam, da jednog dana Uroš upali vatru na ognjištu, ja ispečem fliju, dok deca trčkaraju tim dvorištem. U mnoštvu uspomena, ostade jedna Šara, ispod koje nas na vratima i dalje baba i deda čekaju, ptice koje veselo cvrkuću, Bona koja maše repom.
Milica Vajagić
Milica Vajagić je studentkinja istorije Filozofskog fakuleta u Beogradu. Osim istorije, velika strast joj je književnost, a hobiji kuvanje, čitanje, folklor i putovanja.
Reportaža "Ostade jedna šara" proglašena je za najbolju na nagradnom konkursu za novinarsku nagradu “Biljana Bosnić Ognjenović”.
