Maja Rogan: Ono što turistima nisam rekla

21. Jul 2022
Foto: Turisticki Svet
Foto: Turisticki Svet

Uvek ste razmišljali o tome kako je to živeti život nekog drugog čoveka u nekom drugom gradu i državi. Da li su oni srećniji od vas? U svakodnevici su vas stizale silne obaveze, te prazan hod, bezidejnost. Uvek ste krivili nekoga drugog za sve što vam se dešavalo prateći liniju manjeg otpora. Dobro je ako kroz sitne pukotine nagomilanog nezadovoljstva, kritike i tome srazmerne pasivnosti s vremena na vreme ipak sevne malo vedrine. 

Upravo jedan od takvih primera iz detinstva koga se rado sećate, bio je dolazak dalje familije iz provincije u Beograd. Savršena prilika da turistički obiđete grad. Znali ste unapred da u kuću ulaze sa kesama punih poklona, pokazujući koliki su domaćini i ponavljajući to nekoliko puta. „Mi ne prskamo naše voće.“

Pre nego što su došli majka vas je zamolila da se ne svađate sa mlađim bratom i da se pristojno ponašate, a ne kao neki divljaci. Najveća prednost njihovog dolaska bila je ta da ste počeli da primećujete lepote grada u kome živite, jer upravo vaši rođaci više od vas zalaze u detalje, primećuju siluetu grada, broje, mere, svrstavaju, zaključuju u odnosu na vas kome se sve to podrazumeva.

Jedna od njih je: „kada živiš pored reke shvatiš prolaznost života“ i „kultura je mešavina stvari iz različitih izvora i baš iz te različitosti izabereš najbolje za sebe“. Tako skačući sa teme na temu u svim tim zapažanjima se osećao žal za prošlošću, a u suštini žal za mladošću.

Prva od želja na kojoj su insistirali je da se voze tramvajem. Tako dok su prolazili Bulevarom vaš tata im je objašnjavao da je tu nekada bilo časovničar, hemijsko čišćenje, knjižara, krznara, a da je danas menjačnica, apoteka, kockarnica i kiosk brze hrane. Uz to je prokomentarisao da kartu najčešće plaćaju oni koji nisu iz Beograda jer lokalni mangupi „lažu i mažu“ kontrolore.

Vaši rođaci imitirali su mazni beogradski akcenat znajući da i vi to isto radite njima iza leđa. Vaša mama je ponovila rečenicu da od kako ona živi u Beogradu da ne poznaje nikoga čija su oba roditelja rođena u Beogradu.

- Vidiš ovu gužvu ispred pekare, e tu je najbolji burek i odmah da znaš tamo gde se dobro jede, nemaju dobre kolače jer nisu platili dobrog poslastičara, niti imaju dobar espreso kao u kafiću.

Tako da nikada ne poručuj sve na jednom mestu. Taj savet se ponavljao kao mantra. Sećate se svađa oko toga ko će da plati račun za ručak u kafani i obavezno podsećanje vaše mame „Sedi lepo, ne klati se na stolici“ ili „Reci hvala, nisam čula da si rekla.“ Sve je to išlo u paketu sa preterivanjem u kojem je vaša škola uvek bila bolja u sportovima od ostalih u opštini. Rođaci su na to odgovorili sitnim belim lažima o uspesima u fudbalskoj regionalnoj ligi. 

Za ručkom uvek se veličao zapad i njihove vrednosti mada niko od vas tako nikada nije živeo tamo i sve što je govorio bilo je iz iskustva drugih. Kada se govorilo o orijentu uvek je ton bio drugačiji u kojem se omalovažavanje podrazumevalo. 

Onda je došla na red priča i ogovaranje familije pominjući njihove nadimke. Laza kinez, radio je kao vozač u Italiji, vratio se skoro, ne zna se koliko je zaradio, stipsa ništa ne priča. Rade ovan jer se samo inati i kontrira, sa svima se posvađao u familiji. Tetka Maru zvali ste Djina Lolobriđida jer je ceo život htela da liči na nju i dan danas pominje ko je sve bio zaljubljen u nju.

Rođak vam se žalio da često oseća glavobolju i da mu se vrti u glavi, ali da neće i da nema vremena da poseti lekara jer oni nisu više kao nekad. „Treba da ideš kod lekara“ nemoj da si seljak sa Vrške čuke", govorila mu je vaša majka. 

Na stolu se osećao miris prosutog piva, a mame su zamerile što su se deca uflekala „kao prasci“ od jela i da će večeras pustiti mašinu. Tako kada su se već svi opustili počele su istorijske teme o tome kako je Kemal Ataturk još 1919. godine primio otpravnika poslova u Turskoj Trajana Živković sa rečima: „Srećan sam što primam predstavnika najhrabrijeg naroda na svetu – Srba koji potamneše slavu stare Sparte."

- Znate li šta je rekao nemački car Viljem koji je bio personifikacija tadašnje imperijalizma i protivnika Srbije „šteta što taj mali narod nije moj saveznik.“ Upravo ta glorifikacija za stolom nikako nije mogla da plati vaš odlazak na dodatni kurs engleskog jezika van Srbije koji vam je u tom trenutku bio preko potreban. Posle toga došao je red na poetsko veče. Recitovali su se stihovi Mike Antića:

Ako ti jave,
umro sam a bio sam ti drag,
možda će i u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?...

Upravo u tim stihovima osećala se melaholija i potištenost. Oronule fasade u okruženju pokazivale su skromnost života i tačno su išle harmonično sa stihovima, prepuštajući se iluziji. Kada smo se vratili u realnost tačnije kada je popijeno vino popustilo, sve ono što su videli vaši rođaci u Beogradu poredili su sa svojim gradom dajući na značaju kao da su u ulozi inspektora.

Vaši roditelji stavili su se u ulogu diplomate koji ništa ne komentariše i koji se trudi da sakrije svoje osećaje slušajući kritike na račun grada u kojem žive. „Ovi Beograđani puše kao Turci, sve sami opušci na ulici" ili „Zašto se ne kupi izmet kućnih ljubimaca?“ Znajući da je sve to istina niste imali potrebu da ovakvi zaključci dobiju komentar.

Umesto toga govorili ste: „Vidi ovde na uglu Takovske i Bulevara tu je 1939. postavljen prvi semafor...“ „Prva bioskopska predstava prikazana na Terazijama u kafani Zlatni krst. Zastupnik braće Limijer na putu od Beča do Carigrada kod nas se zadržao čak 15 dana.“ Prolazeći pored bombardovanih zgrada generalštaba roditelji su sočno opsovali pokazujući beskrajnu frustraciju, koja je ostavljala jak utisak na kraju dana.

Kako je vreme prolazilo vaš najmlađi gost postao je neizdržljiv jer je nebrojeno puta ponovio da želi da menja sličice fudbalera i da popuni svoj album. Posle ručka trebali ste da se prošetate Kalemegdanskim parkom i da posetite hram Svetog Save. Ali vašim gostima šoping je bio prioritet, jer bliži se proslava mature, tačnije „ako ostane vremena možemo da obiđemo grad“. Rečenica se završavala sa „Doći ćemo ponovo, ne možemo sada sve“. Oni su ponavljali da grad ne čine zgradurine već ljudi u njemu.

I baš je to najtačnija rečenica vezana za naš grad. Radeći kao turistički vodič najjači utisak ostavljaju naši ljudi koji osvajaju svojom neposrednošću, otvorenošću, gostoljubivošću, srdačnošću u želja da kažu sve ono što misle, dokazujući da su upravu. Sa druge strane nekim gostima to izgleda lakomisleno i naivno.

Da bismo doneli utisak o dobrim ili lošim osobinama jednog mesta ili osobe, potrebno je prisno ih poznavati, a svako ko prisno poznaje Beograd mora iskreno da ga voli.

Maja Rogan
Turistički vodič na engleskom i italijanskom jeziku
Publicista

Članak "Ono što turistima nisam rekla" nagrađen je specijalnim priznanjem na konkursu fondacije "Biljana Bosnić Ognjenović"

Komentara (0)

Povezane vesti

Turizam
Floating Man Festival od 11. do 14. avgusta u Apatinu
09. Avgust 2022
Četvrtu godinu za redom, u Apatinu se od 11. do 14. avgusta ove godine održava Floating Man...
Turizam
Istorija Šenbruna oživela uz pomoć virtuelne stvarnosti
09. Avgust 2022
Dvorac Šenbrun se ubraja u najpopularnije znamenitosti austrijske prestonice. Pored...
Turizam
Memorijalni centar Staro sajmište dobiće novu Centralnu kulu
09. Avgust 2022
Centralna kula u okviru Memorijalnog centra Staro sajmište će zbog dotrajalosti biti...
Turizam
Od ugljenokopa do nautičke regije
08. Avgust 2022
Laipcig – Svetska konferencija o rekama i kanalima (WCC 2022) Nakon...