Ostale kategorije:
Lepa je. Mnogima najlepša. Ali je i opasna, svoja, divlja, nepredvidljiva. Neki je se i plaše. Drugi uživaju u njenoj lepoti, brzini, hladnoći. Tajna je u tome da joj se ne suprostavljate. Gotovo je nemoguće plivati uzvodno Drinom, bićete poraženi. Drina voli poslušnost, pa je lakše umiriti se i pustiti da vas nosi uvalama i obalama, da bi sasvim neočekivano ušla u ravnicu i potpuno promenila svoj karakter. Nekada je bila centar važnih istorijskih bitaka i delila Istočno i Zapadno rimsko carstvo, pa Austrougarsku i Srbiju. Danas je Drina granica Srbije i Bosne i Hercegovine, ali u svakodnevnom životu ljudi ovde, granica ne postoji. Postoji samo most koji pređu dnevno i po nekoliko puta. Mali Zvornik na srpskoj strani i Veliki Zvornik, koji pripada Bosni i Hercegovini, povezani su sa dva mosta. Jedan od njih simbol je Malog Zvornika - Most kralja Aleksandra. Jula 1919. godine, Mali Zvornik posetio je kralj Aleksandar Prvi, praunuk vožda Karađorđa koji se zavetovao da će premostiti Drinu. Ratovi protiv Turaka i smrt, sprečili su ga da to i ispuni, ali taj zavet je dočekao njegovog praunuka, kralja Aleksandra. Zahvaljujući njemu, izgrađen je ovaj čuveni most koji je svečano otvoren 12. januara 1930. godine. Skoro devet decenija od izgradnje, 2020. godine most je rekonstruisan, a za njegovu obnovu Vlada je izdvojila oko 600 hiljada evra.
Granični prelaz Stari most dugo je imao status malograničnog prelaza, pa su preko njega mogli da prelaze samo stanovnici Malog Zvornika i Zvornika. Od 1. avgusta ove godine most mogu preći svi. Potrebna je samo lična karta. Već nekoliko godina, u avgustu se ovde održava i manifestacija „Ljudi i mostovi". Tačno u podne, na samom mostu sastaju se svi viđeniji ljudi Velikog Zvornika i opštine Mali Zvornik i na taj način predstavljaju svoje vrednosti, tolerancilju, poštovanje, ljubav, kulturno stvaralaštvo, turističke i sportske potencijale. Takođe, na simboličan način pokazuju kakav značaj imaju mostovi i koliko je važno da se oni održavaju. Mostovi kao večiti simboli spajanja ljudi i vremena, vekovima unazad dominiraju svakim gradom i mestom koji ima privilegiju da leži na reci. Srećna su, kažu, i ne tako česta, mesta koja imaju čast da kroz njih protiče moćna reka kao što je Drina. U opštini Mali Zvornik, u šali vole da kažu da su mali samo u nazivu, ali veliki na turističkoj i privrednoj mapi Srbije.
Nedaleko odavde u velikom, stenovitom brdu nalazi se podzemni grad-sklonište izgrađen, takođe po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Građen je početkom tridesetih godina 20. veka, u velikoj tajnosti pod tajnom šifrom "Kamena devojka," kao sklonište za smeštaj članova dinastije Karađorđević i Vlade u slučaju rata. Površina od 5.000 kvadratnih metara, sakrivena u strmoj steni, još uvek je nedovoljno istražena, a turistima i meštanima sve zanimljivija. Ovaj lavirint pod zemljom pun je odaja iskopanih u kamenu za kraljevo ratno komandno mesto i duži boravak oko 5.000 ljudi. Njegova gradnja počela je 1931. i trajala je sve do ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine. Posao je prekinut, a do tada je urađeno oko dve trećine skloništa. Duz hodnika nalaze se brojne prostorije - kraljevi apartmani, kabinet, sale, spavaonice za gardu, biblioteka, kapela sa oltarskim prostorom, kraljevska česma. Temperatura je ovde uvek ista - između 14 i 16 stepeni. Nažalost ništa ovde nije autentično i ovaj nameštaj je rađen po uzoru na nameštaj iz tog perioda, jer je ovo godinama bilo napušteno, nije se znalo ni koja je namena, ni za šta je ovo služilo. Bilo je otvoreno i dostupno tako svim građanima, a tek pre, otprilike 12 godina, se otkrilo šta je ovo zaista i tada je lokalna samouprava uložila značajna sredstva. Podzemni grad kopali su osuđenici iz cele zemlje, dovođeni i odvođeni noću, kako ne bi znali gde se nalaze i šta grade.
U blizini je i Zvorničko jezero, jedno od omiljenih destinacija mnogim turistima, posebno ribolovcima koji dolaze iz svih krajeva sveta. Pre svega zbog bogatog ribljeg fonda jezera, koje u svojim dubinama krije kapitalne primerke različitih vrsta riba, među kojima je najviše deverike, grgeča, šarana, štuke, soma, mladice i pastrmke. Posebno su ponosni na hidroelektranu, čija gradnja je počela 1948. godine. I pored hiljade ljudi u smeni, gradnja je sporo odmicala, najviše zbog nedostatka mehanizacije i brzine Drine koja je nekoliko puta rušila izgrađene objekte. Prvi agregat pušten je u rad 26. septembra 1955. godine, a 39 - oro ljudi izgubilo je život gradeći je. Hidroelektrana Mali Zvornik jedina je hidroelektrana u našoj zemlji koja ima riblju stazu. Otvara se svake godine u proleće, u vreme mresta, kako bi se riba iz donjeg toka Drine kretala ka Zvorničkom jezeru i mrestila. Na jezeru se održavaju i brojna takmičenja. Najdužu tradiciju ima čuvena Somovijada, koja se na Zvorničkom jezeru održava od 1998. godine svakog leta, poslednjeg vikenda u julu i okuplja brojne ribolovce, ali i druge ljubitelje prirode. Ovo takmičenje vremenom je preraslo u manifestaciju pod nazivom "Dani sportsko rekreativnog i kulturnog turizma Drina je smisao života" koja traje nekoliko dana i, osim ribolova, objedinjuje i druge sadržaje kao što je kampovanje, šetnja u prirodi i obilazak zanimljivih lokacija, takmičenje u pripremanju riblje čorbe, vožnja katamaranom i čamcima po jezeru, regata, plivački maraton, različiti kulturni programi, izložbe i koncerti.
Drinu vole mnogi. Leti je uglavnom najposećenija, ali u ranim kišovitim i hladnim danima ovde se mogu zateći samo oni kojima je ona najveća ljubav. Tada, kažu imaju svoj mir, a najlepša i najmirnija su jutra i svitanja.
A između desne obale Drine, Sokolskih planina, Jablanika, Medvednika i kanjona Trešnjice nalazi se netaknuti dragulj Zapadne Srbije - planina Bobija. Najviši vrh Bobije nosi naziv Tornička Bobija i dostiže nadmorsku visinu od 1.272 metra. Ono po čemu je najpoznatija jesu brzi i hladni izvori pijaće vode, na velikim nadmorskim visinama, među kojima je najpoznatiji izvor „Dobra voda". Prema istraživanjima, ima ih preko stotinu, a meštani, vole da dodaju, da ne postoji vrh i šuma bez makar jednog takvog izvora. Na samoj planini se nalazi nekoliko sela. Stanovništvo se uglavnom bavi stočarstvom i voćarstvom, a seljaci proizvode veoma kvalitetno mleko, sir i kajmak. Što se tiče voćarstva, najzastupljenije su šljiva i malina. Malina predstavlja glavni izvor prihoda stanovništva Bobije. Tek nekoliko meštana je ovde stalno. Vole, kažu ovu prirodu, srećni su ovde. Čuvaju Bobiju, dočekuju i ispraćaju one koji ovde svrate.
Baš na padinama ove planine, na imanju svog dede Selimir Janjić napravio je kaže, raj za sebe. Počeo je davno, pre dvadesetak godina. Sadio je voće, povrće, pravio rakiju i vina. Družio se sa prijateljima u maloj skromnoj kući koja je, sasvim slučajno, postala Planinarski dom. Skroman, ali lep. Najčešće dolaze ljubitelji prirode, prvenstveno planinari, organizovane grupe turista, studenti, uglavnom iz većih gradova. Skoro svi dolaze po preporuci, a mnogi se vraćaju skoro svake godine. Ostaju par dana, druže se, šetaju Bobijom. Sve ovo je, kaže, stvorio za sebe i ljude koje voli. Mada ni žena, ni sinovi, dodaje, nisu baš ljubitelji prirode. Ipak ima njihovu podršku, jer im je najvažnije da je on srećan. Sve je ovde nepredvidljivo. Pa se i vreme brzo promeni. Oni koji su na nešto višoj nadmorskoj visini uživaju u snegu. Hladno je, čist je vazduh, prelep pogled. Dugo su u Bobiji uživali samo lokalni meštani i retki ljubitelji prirode, a onda se u, šali kažu, za njenu lepotu pročulo nadaleko. Planinarsko društvo "Tornička Bobija" iz Ljubovije postoji već desetak godina i podeljeni su u sekciji. Pa tako kažu, za svakoga se nađe po neki zanimljiv sadržaj.
A i sa Bobije opet se vidi Drina. Gde god se krene ona je tu. Drina je reka detinjstava mnogih generacija. Ovde su provodili leta, ali i mnoge zime plivajući na Bogojavljenje za časni krst. Ova reka najlepša je, kažu, uspomena onima koji su ovde odrasli i otišli, uglavnom u Beograd i Novi Sad, ili negde u inostranstvo. A oni koji su ostali svakodnevno ovde stvaraju nove uspomene. Svako leto kupaju se sa svojim porodicama, organizuju druženja i razne manifestacije. Ima nekoliko poznatih i uređenih plaža, ipak lepše su, kažu, one divlje, manje poznate. Na jednoj od njih, jedan meštanin ostvario je svoj dečački san. U krošnji tri duda, na samoj obali Drine napravio je svoju drvenu kućicu iz snova. Doduše tešku skoro tri tone. I Jovan je odrastao kraj Drine, a čamcem plovi već godinama. I izgleda da nije slučajno što nosi ime i prezime čuvenog velikana Jovana Cvijića, koji je takođe iz ovog kraja. Živi u ulici Jovana Cvijića, a i deca su mu išla u školi "Jovan Cvijić". Na izgradnji kućice, Jovan je radio sam. Sve elemente napravio je u svojoj radionici, a zatim ih sklopio. Zbog svoje veličine, kućica je smeštena na tri drveta. Osim za stabilnost, grane su poslužile i za dekoraciju. Njegova ideja bila je da ovaj prostor bude mesto za porodicu i prijatelje. Kako se priča brzo pročula dobijao je pozive sa svih strana, od ljudi koji su želeli da se uvere da ova kućica zaista postoji.
Reka Drina uvek je značajno određivala živote ljudi koji su se skrasili na njenim obalama. Uticala je na mnoge običaje, inspirisala nastanak brojnih pesama i drugih umetničkih dela, a kako je, zbog reljefa kroz koji protiče izuzetno nepredvidiva i krivudava, u narodu je poznata izreka "Ko će krivu ispraviti Drinu?!" koji se koristi kada se ukazuje da je neki posao uzaludan. Ipak, ljudi ovog kraja je vole, ne pokušavaju da je menjaju. Oni prihvataju Drinu takva kakva jeste, jer je njihova, a život kraj nje, nekako je, kažu lepši i lakši.
Ana Božović Marinković, novinar RTS-a
Članak "Kriva Drina, divlje ćudi" nagrađen je specijalnim priznanjem na konkursu fondacije "Biljana Bosnić Ognjenović"
