Đorđe Vajfert - velikan koji je promenio i proslavio Srbiju

Ovog leta navršava se 166 godina od rođenja Đorđa Vajferta, jednog od najvećih industrijalaca Srbije, koji je otvorio pivaru u Beogradu, rudnike u Kostolcu i Boru, pokrenuo „Sartid“ u Smederevu... Osim što je bio jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Srbiji svoga doba, ovaj suosnivač i guverner Narodne banke Srbije i nosilac najvišeg stepena Velike masonske lože, ostao je upamćen kao veliki filantrop i mecena brojnih institucija i dobrotvornih društava u zemlji. Vodeći se životnom devizom da „treba davati kako bi se opet steklo“, pomagao je siromašne i bolesne, žene i decu, ali i umetnike i naučnike, bez obzira na njihovu veru i naciju. Nemac po rođenju, a Srbin po opredeljenju, Vajfert je dobitnik najviših srpskih i internacionalnih odlikovanja, istakavši se, između ostalog, i po učešću u ratovima i pomoći srpskoj vojsci.

Kako bi se sačuvala uspomena na ovog velikog čoveka – kosmopolitu, vizionara i humanistu, Turistička organizacija Pančeva, grada u kom je rođen, organizuje po drugi put manifestaciju „Dani Vajferta“, koja se održava 10. i 11. juna 2016. godine u ovoj varoši na Tamišu. 
 
Stara Vajfertova pivara

Poreklom iz severne Austrije, Vajfertovi su se tokom prve polovine 18. veka doselili u Banat, prvobitno u Vršac, da bi krajem 19. veka jedan od njihovih potomaka, Georg Vajfert, rešio da se iz Vršca, kao vrstan kožarski zanatlija preseli u Pančevo – grad koji je tada, kao pogranično mesto koje se jako brzo razvijalo, nudio mnogo više mogućnosti. On ovde otkupljuje najstariju pivaru na Balkanu, podignutu davne 1722. godine, te svog najstarijeg sina Ignjata šalje u Bavarsku da uči pivarski zanat.

- Po povratku u Pančevo, otac Đorđa Vajferta, Ignjat, potpuno je modernizovao način proizvodnje piva i sam njegov kvalitet, te je pančevačko Vajfertovo pivo vrlo brzo postalo prepoznatljiv brend širom banatske regije, a i šire. Kažu da su neki kontingenti stizali čak do Šlezije, a uzvodno Savom i do Hrvatske i Slovenije. Sama pivara je polovinom 19. veka bila tako modernizovana, sa najsavremenijom parnom tehnologijom, da je samo još jedna pivara u južnom Tirolu mogla da joj konkuriše po kvalitetu izrade piva u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji – otkriva Vladimir Jovanović, zvanični vodič „Vajfertove ture“ ispred Turističke organizacije Pančeva, dodajući da je Đorđe Vajfert rođen 15. jula 1850. godine (a ne 15. juna, kako se ranije mislilo) upravo u kompleksu ove pivare, gde se nalazila porodična kuća Vajferta.

- Đorđe, kog su u Srbiji iz milošte zvali Đura, bio je najstarije dete Ignjata i Ane. Imao je dva brata – Huga i Stefana, i tri sestre – Magdalenu, Anu i Paulu. Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, gimnaziju u Pančevu, Trgovačku akademiju u Budimpešti, a visoku pivarsku školu Vajenštefan u Bavarskoj. Usput je, još kao mladić, naučio da bude i dobar konjanik, mačevalac i strelac. Jednom rečju, bio je izuzetno širokih interesovanja i vrlo sposoban čovek, kako u fizičkom, tako i u intelektualnom smislu. Takav čovek se rađa jednom u sto godina – kazuje naš sagovornik.

Već sedamdesetih godina 19. veka Vajfertovi osnivaju Beogradsku pivaru, koju u svojoj 22. godini preuzima Đorđe, a njegov mlađi brat Hugo ostaje da se stara o pančevačkoj pivari, dok paralelno nastavljaju širenje svog industrijskog imanja na ostale delove Srbije.

Rudnici, brodarstvo i bankarstvo

Po završetku srpsko-turskih ratova, koji su trajali od 1876-78. godine, nakon kojih je Srbija dobila nezavisnost, Đorđe Vajfert, po otpuštanju iz vojske, gde se borio kao konjanik i bio odlikovan „Takovskom zvezdom“ zbog herojskih dela, morao je da se uhvati u koštac sa dobavkom dovoljne količine uglja za svoje parne pivare u Pančevu i Beogradu.

- Od države je uzeo koncesiju od 310 hektara u Kostolcu, gde je i ranije postojao primitivni rudnik, koji je godišnje proizvodio svega 750 tona uglja. Vajfert je za samo par godina unapredio proizvodnju na 200.000 tona, ali se onda ukazao novi problem: kako taj ugalj transportovati do Beograda, kad nema ni puteva, niti pruga? Zato je počeo da ulaže u brodarstvo. No, shvativši da za to nema dovoljno novca, niti banke od koje bi zajmio novac, sem od zelenaša, čije su kamate išle i do 50 odsto, došao je na ideju da pokrene Zadrugu za uzajamnu pomoć i štednju i 1882. godine osniva prvu banku, čije kamate nisu smele da pređu 10% (sve preko toga smatralo se sramotnom pljačkom), a svaki štediša koji bi uložio novac imao je godišnju kamatu od 7 odsto – kazuje Jovanović, i dodaje:

- Tek nakon toga, srpski parlament usvaja Zakon o Narodnoj banci, i postavlja baš njega na mesto predsednika Upravnog odbora. Zahvaljujući Vajfertu, Narodna banka Srbije je osnovana od isključivo domaćeg kapitala. Nijednom strancu nije dozvolio da ulaže novac, dok se domaćim preduzetnicima ne omogući ta prilika, a Srbiji mogućnost da sama diktira uslove pod kojima će taj novac davati. Isključivo se orijentisao na zanatlije i trgovce, a finansijski je najviše pomagao industrijalcima iz pasivnijih delova Srbije, kako bi započeli posao – pripoveda vodič priču o Vajfertu, koji je bio guverner NBS u dva navrata: od 1890. do 1902. i od 1912. i 1926, nakon čega je izabran za doživotnog počasnog guvernera.

Nakon rudnika mrkog uglja u Kostolcu, prvi veliki industrijalac Srbije kupio je i rudnik bakra u Boru, i na kraju rudnik kamenog uglja Podvis, uz šta je došao i rudnik zlata Sveta Ana. Osim što je bio jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Srbiji svoga doba, Vajfert je ostao upamćen kao veliki filantrop i mecena brojnih institucija i dobrotvornih društava u zemlji.

Veliki humanitarac

Svojim sredstvima je Đorđe Vajfert osnovao invalidski fond „Sveti Đorđe“ i Društvo „Kralj Dečanski“ za zbrinjavanje i obrazovanje gluvo-neme dece. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dao je veliku donaciju, a pomagao je i Udruženje gostioničara i hotelijera... Vodeći se životnom devizom da „treba davati kako bi se opet steklo“, neretko i dovodeći sebe na ivicu bankrotstva, pomagao je siromašne i bolesne, žene i decu, ali i umetnike i naučnike, bez obzira na njihovu veru i naciju.

- Imao je vremena da sasluša i pomogne svakom ko bi mu došao sa nekom nevoljom. Vrlo često je davao novac i to nigde nije beležio, niti je ikada spominjao kome je šta dao. Svojim radnicima je prvi uveo plaćeno bolovanje i osmočasovno radno vreme. U Kostolcu i Boru, svakom ko je imao porodicu, dao je stan, 13 ari zemlje da se hrane i besplatan ogrev. Ne mogu se pobrojati njegove donacije – i srpskoj crkvi, i Kolu srpskih sestara... Srpski patrijarh ga je i odlikovao, iako je on bio rimokatolik od svog rođenja pa do smrti. Srpska crkva mu je bila vrlo zahvalna, jer je bio i ktitor tri pravoslavne crkve. Gradio je čitaonice, škole, puno je od svog ličnog profita trošio da bi učinio polzu čitavom narodu, i bio je jako voljen i cenjen – otkriva Vlada Jovanović.

Nemac po rođenju, a Srbin po opredeljenju, Vajfert je dobitnik sedamnaest najviših srpskih i internacionalnih odlikovanja, istakavši se, između ostalog, i po učešću u ratovima i pomoći srpskoj vojsci.

- Bio je vrlo hrabar vojnik, izuzetno vezan za srpsku vojsku, u čiju modernizaciju je ulagao mnogo novca. Zahvaljujući njegovim sredstvima, kupljene su prve baterije topova za artiljerijske jedinice srpske vojske. Kad su počeli Balkanski ratovi, srpskom stanovništvu obezbeđivao je pomoć u hrani. Takođe, za vreme Prvog svetskog rata, u emigraciji na jugu Francuske, prikupljao je priloge za srpski narod i vojsku. Zanimljivo je da je tada, zahvaljujući svojim privatnim i poslovnim vezama, uspeo da sačuva svu imovinu Narodne banke Srbije, kojom je rukovodio iz Marseja. Dok Srbije fizički nije bilo, NBS je u Francuskoj davala kredite i zarađivala novac! Tim novcem je finansirala srpsku vojsku u njenom oporavku i slanju sa Krfa dalje na Solunski front – otkriva naš sagovornik činjenice o ovom velikom čoveku, čije je grudi krasilo ordenje francuske Legije časti, Albanske spomenice, Takovskog krsta, tri Karađorđeve zvezde, četiri Bela orla... 

Srbin nemačkog porekla

- Vrlo je vodio računa o siročadima, vojnim invalidima, i o svemu onome o čemu sama država nije brinula. Žalosno je da su posle Prvog svetskog rata ulicama Beograda prosile stotine vojnih invalida, solunskih heroja, dok su pripadnici tadašnje oligarhije, koji su zaradili ogroman novac na ratnoj nesreći, uživali u velikom bogatstvu. Nije im padalo na pamet da bilo šta odvoje za ljude koji su dali ono što im je najvrednije za slobodu svoje zemlje. Za razliku od njih, Đorđe Vajfert je sam, od svog novca i fondacije koju je osnovao, uradio mnogo toga što je trebalo da bude zadatak države, a ne pojedinca. Time je pokazao koliko je veliki – tvrdi naš vodič kroz život i delo Đorđa Vajferta, čoveka koji je promenio i proslavio Srbiju, a kog mi danas, nažalost, prepoznajemo samo kao lika sa novčanice od hiljadu dinara.

A on je bio još mnogo toga: ljubitelj umetnosti i strastveni numizmatičar koji je svoju vrednu zbirku, nasleđenu od porodice i dopunjenu za života, poklonio Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu; jedan od utemeljivača Biciklističkog saveza; predsednik Banatskog i počasni predsednik Vršačkog vatrogasnog udruženja; vlasnik fabrike leda u Pančevu; Veliki majstor masonske lože Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije i Velike lože Jugoslavije; Nemac koji je bio veći Srbin od mnogih Srba. Jer, bilo je u to vreme i bogatijih i moćnijih ljudi od Vajferta, ali ne i sa takvim preduzetničkim duhom da bi novac ulagali u nove poduhvate, niti toliko velikog srca, da bi svoj imetak nesebično poklanjali svom narodu.

Autor: Biljana Bosnić
©Turistički Svet