Viminacijum će tek iznedriti nova saznanja

Lokalitet je otkriven tek nešto malo više od tri odsto, a za pedesetak godina biće jedan od najznačajnijih na svetu, kaže Miomir Korać, autor monografije o Viminacijumu.

Bogato i izuzetno luksuzno izdanje velikog formata, od gotovo sedam stotina stranica, od čega je ozbiljan deo u vrednim, retkim i do detalja preciznim fotografijama – monografija „Viminacium urbs et castra legionis” (Viminacijum grad i legijski vojni logor) verovatno je najobimnije štivo o ovom značajnom lokalitetu (rimskom vojnom logoru i gradu kod Starog Kostolca) do sada izdato, pa još na engleskom jeziku. Ali slobodno se može reći i da je to životni projekat Miomira Koraća, autora i direktora Arheološkog instituta u Beogradu. Činjenica da posvećeno i sa velikim žarom već četiri decenije boravi u Viminacijumu maltene više nego kod kuće – kako mi koji ga znamo to u šali umemo da kažemo – jedan je od razloga zašto je odlučio, mada tome nije sklon, da i zvanično medijima predstavi ovu svoju knjigu (izdavač Arheološki institut u Beogradu) juče u prostorijama Srpske akademije nauka i umetnosti.

U njoj čitalac može da nađe ne samo istorijske izvore, kompletan istorijat i hronologiju iskopavanja, najznačajnije pronalaske i razmatranja i zaključke o njima već i naučne metode koje se u tom obilju dešavanja koriste, a koje većina ne bi ni dovela u vezu sa arheologijom. Oblašću za koju Korać voli da pomene da čoveku koji se njome bavi pomaže da sačuva deo dečjeg duha.

„Taj deo o metodama bitna je stavka. Mnogi nas možda posmatraju na nivou Indijane Džonsa – za mene lično to znam i ja te fikcije volim – ali sve što prati danas arheologiju je potpuno drugačije. Kada idete na lokalitet u timu su vam i matematičar, eletkroinženjer, geofizičari, stručnjaci za satelitsku navigaciju, daljinsku detekciju i analizu tri-de objekata u zemlji i vi pre iskopavanja terena već imate mnoge informacije o njemu. Zato često kad se pakujemo ja pitam ima li pored sve opreme u kolima mesta i za mene kao arehologa”, objašnjava Korać uz osmeh čari arheoloških istraživanja.

Upitan u razgovoru za naš list koliko je dugo radio na monografiji, on odgovara da ključ nije u tome već u podatku koliko je puta odustajao od toga da je završi. Jer kad god je mislio da je sve od bitnih elemenata prikupio, bogatstvo novih nalaza Viminacijuma ga je demantovalo u tome i proces pisanja morao je da se nastavi.

„Monografije iz društveno-humanstičkih nauka se i inače duže rade ali bih u ovom slučaju istakao to da sam, imajući u vidu važnost pronalazaka koji su iskrsavali, bivao zadovoljan što sve mogu da obuhvatim pa nisam žurio. Sad ne mogu tačno ni da vam kažem koliko dugo sam je pisao, u jednom momentu činilo se da se sve zaokružilo i krenuli smo u izdavanje”, kaže Korać i odmah dodaje:

„Ali čim smo dotle stigli, došlo je letos i do vrlo važnog otkrića tri limena sarkofaga i skeleta i artefakata u njima, o kojima smo odmah izvestili medije i rekao sam tada – eto, to sam propustio. Ali nema veze. U knjizi naglašavam da je Viminacijum otkriven tek nešto malo više od tri odsto. On nam svake godine podaruje nova saznanja pa će za pedesetak godina to biti jedan od najznačajnijih lokaliteta na svetu po informacijama koje će davati. Zato smo u Viminacijumu počeli da gradimo i veliki depo u koji ćemo smeštati sve blago koje pronađemo, dobrim delom ne razumevajući sve što lociramo. Ostavićemo zaveštanje u materijalu pa će neko drugi jednog dana saznati nešto novo što mi sada još nismo u prilici”, naglašava naš sagovornik.

U ovoj knjizi punoj detalja ništa se ne nalazi slučajno – u prilog tome govori i izgled njenih unutrašnjih korica. Tu se može videti i pročitati sadržaj pisma koje je profesor Mihailo Valtrović 1882. uputio tadašnjem Ministarstvu prosvete i verskih pitanja, a kojim traži finansijsku podršku za iskopavanja u Viminacijumu.

„Reč je o lancu učeništva bez kojeg ničeg ne bi bilo. Moji profesori bili su Garašanin, Srejović, Kondić, Ljubica Zotović. Oni su bili učenici Miloja Vasića, a on, to čuveno ime poznate beogradske arehološke škole, bio je učenik Mihaila Valtrovića. On je, opet, bio jedan od utemeljivača Srpskog učenog društva i, mada je bio arhitekta a ne arheolog, njegova ljubav prema arheologiji bila je zamašna. Toliko ljudi je utkano u mene kao istraživača da sam tom dragocenom dopisu morao da dam posebnu poziciju”, priča Korać zaključno ističući i to da je sve što je poslednjih decenija urađeno u Viminacijumu (posebno arheološki park koji je nikao za samo šest godina) i što je izdato o njemu deo ozbiljnog timskog rada kojem je on samo davao takt:

„Reč je o 26 ljudi, 16 doktora nauka, 10 doktoranada, to je snaga znanja na jednom mestu koja je svemu dala ton. I ja sam im neizmerno zahvalan na tome što smo sve postigli zajedno.”

Izvor: Poltika