Sardinija: Bogatstvo istorije okruženo morem

Sardinija: Bogatstvo istorije okruženo morem

Iako ostrva odmah mame na pomisao o moru, plavetnilu, kupanju, za mene su ona delovi ranijih kultura otrgnuti od brze prolaznosti života. Nekako uvek, bez greške, na ostrvima pronalazim duboke fragmente nekadašnjih procesa prirode, istorije, kulture i stilova življenja. Sardinija je jedno od takvih ostrva na kome sam videla, doživela, utisnula toliko toga skrivenog, potisnutog, dubokog, da ni osetila nisam sjaj tirkiznog mora koje zapljuskuje obale ostrva.

Cela Sardinija ima imidž nerazvijene, udaljene i u vremenu zaostale regije. Sardinija je uvek, pa do skora, bila ostrvo na koje su odlazili neizlečivi bolesnici, banditi, mafijaši, kriminalci, i drugi koji su se iz raznih razloga skrivali od sveta. Geološki i geomorfološki ovo ostrvo to i dopušta. Sa bezbroj pećina, jama, uvala u kršnom brdovitom kraju lako je sakriti se. Sardinijci kažu da je upravo tu i započela moda „otmica“ zemlje, imovine i poznatih i bogatih ljudi zarad zarade. Mnogi od tih kriminalaca – „bandita“, kako ih nazivaju, ostali su da žive do danas kao građani Sardinije, a neki su, poput mnogih drugih Sardinijaca napustili ovo ostrvo u potrazi za bogatstvom ili nekom obećanom zemljom. Taj dvosmerni proces kretanja ljudi stvorio je veoma zanimljivu podlogu za današnje kulturno i prirodno blago koje se može upoznati na Sardiniji. To blago je delom još uvek obavijeno velom nepoznanica, počev od porekla starih stanovnika i porekla jezika, kog neguju u kućama, jer se u školama ne uči. Nepoznato je i poreklo grobnica Giganata, koji potiču iz kamenog i bronzanog doba, pa zidine nekadašnjeg Svetilišta Santa Kristina iz perioda nuraga (od 12. v.p.n.e. do 2. v.n.e) sa bezbroj misterioznih detalja o gradnji zidova, prostorija i poznatim objektom Svetog izvora plodnosti, pa kompleksi podzemnih grobnica iz praistorijskog perioda i tako dalje. Impresivni su kompleksi nuraga – arheološki lokaliteti na kojima se nalaze ostaci velikih kamenih zdanja iz takođe kamenog i bronzanog doba. Poput poznatijeg Stounhendža i sličnih nalazišta, ni namena nuraga nije do kraja protumačena. Građeni su suvozidom, u kružnom rasporedu građevina, sa obaveznim izvorom vode ispod glavnog objekta i čitavim nizom matematički složivih detalja. Na ostrvu ih ima ukupno oko 7.000, na kojima su pronađeni brojni mali i veći predmeti koji se čuvaju u dva veoma lepa, moderno uređena i opremljena muzejau Kaljariju i Baruminiju. Najimpresivniji je kompleks od šest nuraga u blizini naselja Baruminija koji je i pod zaštitom UNESCO-a. Sve to zajedno, ne zaboravljajući niti čuveno maleno ostrvo Madalena na obali Esmeralda i još manje ostrvo Kaprera sa predivno sređenom kućom-muzejem u kojoj je poslednjih 27 godina živeo legendarni Đuzepe Garibaldi, pa sasvim neobične kraške skulpture ogromnih kamenih blokova, čini ovo ostrvo, ovu regiju, veoma interesantnom za sve putnike koji vole otkrivanje i autohtonost.

Regija Nuoro –  delić svetske kulturne baštine sakriven u brdima

Centralna brdska regija Sardinije – Barbadia sa centrom u gradiću Nuoro, veoma je bogata istorijskim artefaktima, kulturnim nasleđem i oštrim brdsko-planinskim pejzažem u kojem su nastala mala kamena sela u kojima žive topli, jaki, niski i uporni ljudi koji vole svoju zemlju. Za mene je bio pravi doživljaj šetati ulicama gradića Nuoro i selima Orgosolo i Mamoiada. U Orgosolu su na većini kuća oslikani veliki murali sa dominantno političkom konotacijom. Oslikavanje murala su započeli sami stanovnici sela 1969. godine, koji su na taj način pokazali svoj otpor državnoj inicijativi da se iznad sela otvori kasarna iz koje bi čuvali selo od napada bandita. Seljani su bili uporni i uspeli u težnji da oni sami brane svoju teritoriju. Od tada, oslikavanje zidova je tradicija i Orgosolo je mesto u koje godinama dolaze poznati ili nepoznati slikari muralisti koji svojom umetnošću iskazuju svoj odnos prema svetu i događanjima u njemu. O ovome je snimljen i film „Banditi iz Orgosola“.

Sem uživanja u otkrivanju poruka sa murala, na mene je najveći utisak ostavio i taj mir, susretanje sa veoma malo turista i podosta domaćina, sedenje u kafanama u kojima život stoji i udiše se punim plućima, razgovor sa stogodišnjacima kojih u ovim selima ima mnogo. Za malobrojne turiste postoje prodavnice, pa i nešto suvenira uglavnom domaćih proizvoda, a u selu Mamoiade je predivan mali lokalni muzej posvećen maskama Mediterana u kojem možete čuti vrlo zanimljivu i duboku priču lokalnog vodiča koji je i sam maškar i bavi se otkrivanjem suštine i svrhe maski. I ne mogu izostaviti utisak tišine, nežnosti, jednostavnosti iz rodne kuće književnice nobelovke Grazie Deledda, utisnute u uličici gradića Nuoro.

Asinara – ostrvo skrivenih priča

Otputovati na Sardiniju, a ne posetiti nacionalni park i veoma interesantno ostrvce smešteno na 2 km od  severozapadne obale je zaista veliki propust. Nekada je ostrvo bilo naseljeno ljudima koji su se bavili uzgojem vinove loze i maslina, a napustili su ga nakon ogromnog požara. Ostrvo je bilo i pribežište za obolele od lepre i velikih boginja. Stacionari i bolnice koji su za te potrebe izgrađene danas su ruine, a poneke su pretvorene u kancelarije i istraživačke centre. Nakon zatvaranja bolnica na ostrvu je u više kompleksa organizovan zatvor za pretežno političke zatvorenike. Zatvor je bio radnog karaktera, a zatvorenici su obrađivali zemlju, gajili koze i imali konje i magarce.

Interesantan je i podatak da su se poneki od zatvorenika toliko vezali za ovo ostrvo, da su, kao jedan vajar, i nakon odsluženja zatvora po dozvoli ostali da sa svojom porodicom tu žive. Na ostrvu su postavljene divne kamene skulpture vajara koji se zaljubio u njega i do kraja života na njemu živeo. Inače je Asinari golo, kamenito, surovo ostrvo, sa malo mediteranske vegetacije, sa oštrim naglašenim vizurama i lepotom obale, uvala, mora, planinskih vrhova. Atrakcija ostrva je brojna populacija belih magaraca, koji se na italijanskom nazivaju asinari, pa je moguće da je po njima ostrvo i dobilo ime. Na ostrvu ima i divljih konja i planinskih koza. Meni su najsnažniji utisak ostavila polja rascvetana žutim cvećem i brda pokrivena crveno-bronzanim grmljem, kao i pogled sa oštrih litica na tirkizno plavo-zelene morske uvale.

Bolnice i zatvori su zatvoreni nakon proglašenja ostrva za nacionalni park i rezervat divljine i pomorskog života. Na ostrvu nema živućih stanovnika, pa se može posetiti samo u organizovanim grupama. U nekim od objekata se nalaze prostorije centara za istraživanje mora i mediteranske vegetacije, kao i zatvorski muzej. Ovih godina je u toku otvaranje prvih smeštajnih objekata za posetioce tako što će se adaptirati postojeći objekti u kojima su živeli radnici koji su radili na ostrvu. Jednodnevni izlet i vožnja džipovima po ostrvu sa uranjanjem u divljinu i neobičnu priču ostrva u pratnji iskusnih, vrlo prijatnih vodiča je nezaboravan doživljaj koji bih svima preporučila, jer na ostrvu se može udahnuti divljina koja ima svoju duboku priču.

Svako putovanje je bogato individualno iskustvo kojim, ako želimo, možemo osvetliti neki deo naše ličnosti, našeg bića, koji je negde možda čučao sakriven, a čije oslobađanje nam je značajno za naš dalji rast i razvoj, za naš život. Iskustvo putovanja i bivanja na ostrvu Sardinija i tri mala ostrva: Asinara, Madalena i Caprera, za mene je bilo potpuno neočekivano. Spoznala sam koliko naizgled neusklađene i potpuno različite stvari, prostori i događaji mogu da se nanižu jedan na drugi u niz tužnih-težih i lepih-lakših iskustava. Ova ostrva su imala vrlo tešku i burnu istoriju i razvoj koji su ostavili duboke ožiljke na prirodu, naselja, kulturna dobra i ljude. Ali, vremenom se ti ožiljci istanjuju i pretvaraju u divne uspomene i emotivno vrlo jake prostore koji imaju svoju priču i imaju ljude koji su svesni svoje istorije i prirode sa kojom žive i njih sa ponosom i toplinom i nekom životnom mudrošću pružaju posetiocima. Nezaboravni su mi dodiri sa pričama ljudi, sa divljom prirodom, sa prostorima i objektima koji menjaju svoju formu, zadržavajući ožiljke kao delove sebe.

 

Jedno iskustvo - Experience hotel Su Gologone, Oliena, Sardinija

Skrenuvši sa jednog od glavnih puteva na Sardiniji, zašli smo iz gradića Nuoro u brdovitom centru Sardinije na put prema mestašcetu Oliena. Posle samo par kilometara, vozeći se kroz vinograde i šumarke, ugledali smo veliki kamen na kome je pisalo: Hotel Su Gologone. Za par metara kamenim putem stali smo ispred velike kapije ušuškane u gusto zelenilo i rascvetane žbunove. U lobiju su nas dočekale umetničke slike na zidovima, veliki razigran prostor sa uglovima sa udobnim stolicama, kutak za osveženje sa domaćim kolačićima i sokom, i osmeh domaćina obučenih u lepu odeću koja je podsećala na tradiciju. Poželeli su nam dobrodošlicu i što više slobode da pronađemo i utonemo u bezbroj kutaka hotela i velikog vrta okolo tražeći baš svoj najlepši.

Pre večere grupu je dočekala vlasnica Đovana Palimode (Giovanna Palimodde). U kratkom razgovoru sam je upitala šta joj je osnovni motiv, poruka koja je vodi kroz ovaj posao. Jednostavno je rekla: „Ja sam Sardinijka. Volim Sardiniju i ovaj kraj. Jedino što želim je da našim gostima pružimo taj osećaj ljubavi.” I to se osećalo svuda – tokom veoma bogate, maštovite, originalne i ukusne večere, baš kao i tokom doručka sa opojnim mirisima… Tu ljubav smo ponajviše mogli osetiti na oslikanim detaljima – na kamenju svuda poređanom, stepenicama, zidovima, u umetničkim predmetima, u bojama, u maštovito uređenim sobama od kojih svaka priča svoju priču. Prostor hotela oslikava sama Đovana (jer je slikarka) i polaznici nekog od kurseva koje ovde organizuju za goste.

Priča o hotelu počela je 1960. godine kada je Peppeddu Palimodde, deda sadašnje vlasnice, počeo da služi lokalnu kuhinju u blizini izvora rečice Su Gologone. „Kad smo se venčali", seća se njegova žena Paskua: „Peppedu je želeo da nešto uradi da proslavi zemlju koju je voleo. Mislio je da je otvaranje restorana savršen način za to. Kad smo se vratili sa medenog meseca, uverio me je da je to dobra ideja." Peppeddu je „odgovoran” za izvođenje kraja Supramonte iz istorijske izolacije. Godine 1967. otvorio je prvi restoran Oliene, Su Gologone. Niko nije mogao da predvidi da će u tolikom broju dolaziti lokalno stanovništvo koje kuva istu takvu hranu svakog dana. Nešto drugo je očito bilo mamac. Restoran je imao takav uspeh da je porodica Palimodde otvorila mali hotel za smeštaj gostiju koji dolaze iz inostranstva kako bi okusili sardinijsku kuhinju. Polako, turisti su shvatili da postoji druga Sardinija koja se otkriva izvan prekrasnih plaža na ostrvu. Upravljanje hotelom je preuzela mlada umetnica-slikarka Đovana, unuka osnivača.

Celokupno poslovanje je okrenuto ka korišćenju lokalnih resursa. Zaposleni su samo lokalni stanovnici, koji su na stalnom radu, ali rade samo 9 meseci, jer Đovana poštuje to da oni imaju svoje porodice i da treba da odneguju decu koja će nastaviti život Sardinije. Svi materijali – kamen, pesak, tkanine, higijena, i svakako hrana su lokalni, čija je proizvodnja podstaknuta radom hotela. Dizajn i uređenje hotela, svake sobe i svakog kutka je uradila sama Đovana i taj ženski topao, nežan i raznobojan duh se oseća svuda.

Ovaj veoma kratak boravak u hotelu koji pruža puno topline, umetnosti, doživljaja nije bio dovoljan za ukupan utisak, ali dovoljan za preporuku – ako vas put navede u Sardiniju i poželite zaista nepredvidivo iskustvo, budite gosti ovog experience hotela Su Gologone. Nećete se razočarati.