Putovanje kroz Alžir - Riznica raznolikosti

Putovanje kroz Alžir - Riznica raznolikosti
Neobičan teren na kojem je izgrađen Konstantin
Neobičan teren na kojem je izgrađen Konstantin
Oran – jedan od tri velika mediteranska grada
Oran – jedan od tri velika mediteranska grada
Berbersko-rimski lokalitet Džemila (Cuicul) iz 1.v.n.e.
Berbersko-rimski lokalitet Džemila (Cuicul) iz 1.v.n.e.
Trg u mozabitskom gradiću El Atteuf
Trg u mozabitskom gradiću El Atteuf
Pijačna atmosfera na marketu u Timiomunu
Pijačna atmosfera na marketu u Timiomunu
Glavni trg u Ghardaie
Glavni trg u Ghardaie
Skriveno pustinjsko sunce u oazi Djanet
Skriveno pustinjsko sunce u oazi Djanet
Vodič tuareg pokazuje paleolitske petroglife
Vodič tuareg pokazuje paleolitske petroglife
Trpezarija u hotelu Les 2 tours
Trpezarija u hotelu Les 2 tours
Jelo ščuka u usputnom restoranu
Jelo ščuka u usputnom restoranu

Alžir je zemlja o kojoj nisam imala nikakve posebne asocijacije, niti dublja znanja, stavove ili predrasude. Jednostavno nisam o njoj razmišljala, čak ni u momentima kada sam maštala o ponovnom odlasku u pustinju. A onda su pristigle sličice prijatelja sa putovanja po Alžiru napravljene u dubokoj peščanoj pustinji. I to je bila dovoljna kopča između mog nomadskog duha i te ne tako daleke zemlje. Nit se uspostavila. Otisnula sam se na to putovanje spremna da sve što mi bude na putu primam postepeno, bez očekivanja, bez blokada, spontano. Danas sam sigurna da je 15 dana proputovanja po Alžiru, i način kako sam to doživljavala, ostavilo u meni duboke tragove koje ću još dugo moći ispitivati, analizirati, skladištiti. Jednostavno, Alžir je za mene postao riznica raznolikosti, jedna duboka zemlja koja ima šta da pokaže i u kojoj se, još više, ima šta doživeti.

Mediteranski gradovi

Tri velika grada – Alžir, Konstantin i Oran su prvi utisak koji još dugo treba da se sleže zbog jasnih konflikata koji se mogu videti između ambijenata i stila življenja. U svojim prostorima, na trgovima i ulicama, i u velikim i onim malim i zbijenim kućama, čuvaju u nedrima tragove života starih plemena, doseljenika i novih stanovnika. Kao i mnogi drugi kolonijalni gradovi trpeli su ogromne promene, ne samo urbanističke i istorijske. Čini se da su kulturološke promene bile najsnažnije. Uočljivo je smenjivanje načina življenja različitih naroda, od starih berberskih naroda, zatim mnogih žitelja koji su pratili osvajače tokom vremena, od kojih je period francuske vladavine najupečatljiviji, a zatim odlazak Francuza i popunjavanje gradova ljudima koji su u to vreme živeli neki svoj drugi život. Sve ove promene dovele su do toga da izuzetan položaj i prirodno okruženje održi ove gradove sve do danas važnim čvorištima i centrima razvoja. Ali sudaranja životnih stilova i danas su upečatljiva. I to je najsnažniji utisak koji nosim iz ovih gradova. Podjednako u sva tri grada vidljiv je nesklad između arhitekture i uslova stanovanja i prilagođenost ljudi, sadašnjih stanovnika, tim uslovima.

Nekadašnje velike zgrade koje vas mislima vode u francuske gradove Pariz ili Marsej, danas su zapuštene, oronule. Francuski balkoni su prekriveni velikim čaršavima, a prozori zaklonjeni satelitskim antenama i vešom koji se suši. Na velikim trgovima i širokim bulevarima ima dosta trgovina, restorana, kafea, ali samo u najužim delovima grada u njima se može videti porodica, žene i deca. I mislim da to nije samo odraz standarda življenja. Burne promene, jednostavno su, bar tako mi se čini, poterale neke ljude da se na brzinu prilagođavaju novim uslovima, da svoju tradiciju prilagode zatečenim uslovima življenja neke druge tradicije. I doći će to sve na svoje mesto, ali polako. Svaki od ova tri grada je za sebe lep, interesantan i svakako vredan za videti, jer se u njima može na jednom mestu proći duga istorija alžirskog naroda – od života nomadskih berbera koji žive u Kasbi, do potpuno savremenih četvrti u kojima su sve tekovine savremenosti – automobili, veliki luksuzni hoteli, šoping centri.

Hodajući tragovima rimske imperije

Iako sam na svojim putovanjima po zemlji i svetu imala prilike da vidim više arheoloških lokaliteta iz rimskog perioda, iz nekih razloga tri nalazišta u Alžiru – Džemila, Timgrad i Tipasa su na mene ostavila izuzetno snažan utisak, koji se produbljivao do osećaja suživota na tim prostorima. Dugo sam razmišljala šta bi mogao biti razlog? Možda momenat, raspoloženje, izuzetni lokalni vodiči? Nisam sigurna, ali mi se čini da je to celokupni ambijent lokacija koje nisu remećene razvojem i gde su lokaliteti prolazili kroz vreme do danas bez nadgradnje novih objekata i trpljenja novih života. Sva tri lokaliteta su veoma prostrana i na njima se nalaze čitavi kvartovi sa tragovima, ne samo monumentalnih objekata poput amfiteatara, kapija, termi ili sudnica, nego su jasno vidljivi ostaci ulica, kuća, struktura domova, pijace, biblioteke, mesta za večernji provod muške populacije. U Timgadu, položenom na 1.000 m.n.v, koji je najprostraniji i koji je osno vao imperator Trajan 100. g.n.e. očuvana je struktura sa jasno vidljivim kardo i dekumanusom, kvadratnim četvrtima, pijacom gde su ostale tezge i natpisi sa reljefima-oznakama šta se prodavalo na toj tezgi (riba, grožđe, voće i sl). Šetajući ulicama potpuno se može u mislima oživeti u sebi život Rimljana iz tog perioda. Sva tri arheološka lokaliteta su pod zaštitom UNESCO-a od 1982. godine i imaju svoje vrlo bogate muzejske postavke, odlične lokalne vodiče i, na žalost, veoma malo posetilaca, osim školaraca iz okolnih velikih gradova.

Stari gradovi koji čuvaju tragove proŠlosti

Na ovom putovanju obišli smo više malih gradova koji su još uvek živi i u kojima vreme nije stalo, ali je usporeno nošenjem tragova prošlih vremena i primanjem uticaja savremenosti. Najsnažniji utisak mi je ostavilo nekoliko njih. Casba u gradu Alžiru najviše trpi promene koje su uzburkane i time doprinose da je ona danas mešavina napuštenih siromašnih četvrti sa skromnim uslovima higijene i stanovanja i delova koji primaju novine, obnavljaju se i u kojima stanovnici pokušavaju da za sebe, ali i posetioce, pruže sliku tradicije življenja. Tu se može naići na delove koji liče na ostala “kartonska” naselja, ali i lepe ulice sa uređenim kućama u kojima možete posetiti drvoresca, opančara, umetnika koji radi nakit, keramiku ili popijete vodu iz divno oblikovane i oslikane česme.

Staro poznato trgovačko središte za nomade i putnike-trgovce Bou Saada, nalazi se na visoravni u severnom delu Alžira. I danas ima dobro očuvanu medinu sa marketom. Najpoznatiji je po muzeju u rodnoj kući poznatog alžirskog slikara Alfonsa Etiena Dine-a sa kraja 19. veka.

Dolina Mzab se prostire na nadmorskim visinama od 300 do 800 m, a odlikuje se stenama crne i crvene boje u različitim formacijama. Na toj visoravni su se u 10. veku nastanili Ibaditi, jedno od većih berberskih plemena, ustanovivši pet gradića, koji su poznati pod zajedničkim imenom Pentapoli. Gradovi su specifični i vrlo interesantni, lepe arhitekture prilagođene prostoru i vremenu življenja. U centru svakog od tih gradova nalazi se utvrđeni deo-ksur, koji u centru ima džamiju čiji je minaret bio i osmatračnica povezana oružarnicom, za odbranu od napadača. Oko tog centra u kružnim ulicama izgrađene su sve iste skromne kuće. Zbog svojih karakteristika i posebnosti, pod zaštitom su UNESCO-a od 1982. Danas su svi ovi gradovi živi i naseljavaju ih pripadnici plemena Mozabiti koji su berberskog ibaditskog porekla, ali su kasnije primili islam zadržavši poneke svoje običaje. Imali su svoj jezik i svoje pismo koji se sada gube. Tih pet gradova su: El-Ateuf (naj stariji), Bounoura, Melika (u kojem danas živi crno stanovništvo), Ghardaïa (koji je danas najveći i središte je vilajeta) i Beni Isguene (koji Berberi smatraju najsvetijim).

Ghardaia je vrlo zanimljivo pustinjsko mesto, na neki način glavni grad u visoravni Mzab. Danas je razvijeniji turistički centar u inače slabo turistički razvijenom Alžiru. Najlepši je prostran glavni trg sa marketom ka kojem su okrenute zgrade u krug i svojim izlozima i izloženom robom čine divan živi ambijent. Na ovom trgu se može osetiti duh življenja malih gradova Alžira. Na trgu su trgovci i skoro svi odrasli muškarci. Žene, kao i u drugim delovima Alžira ne izlaze i ne bivaju na trgovima, ulicama i u restoranima, kafanama.

Ženi, zabrađenoj i sklonjenoj od znatiželjnih očiju, po njihovim običajima mesto je u kući uz mnogobrojnu decu. Na ovom trgu se mogu naći svi tradicionalni lokalni proizvodi vrlo lepih oblika, boja, šara – keramika, čuveni ćilimi, tradicionalna odeća i obuća, muzički instrumenti, nakit, predmeti od kože, bronze ili drveta. Impresivan je bio pogled na ovaj trg i celo naselje sa ravne krovne terase kuće jednog od trgovaca koji nas je pozvao da sa njegovog krova doživimo promenljivost boja zidova i neba pod zracima zalazećeg sunca.

Najdublji utisak na mene ostavila su dva gradića koja su osnovali i još i danas u njima živi ibaditsko pleme Mozabiti – El Atteuf, naj starije mesto u dolini Mzab, osnovano još 1012. godine i Beni Isguen, osnovano 1347. na sastavu dve reke N,tissa i M,zab. Za Mozabite važi da su nezgodne naravi, zatvoreni i vrlo tradicionalni. Po religiji sumitski muslimani, Mozabiti su uspeli da zadrže neke svoje tradicionalne običaje i navike. I danas u mestima u kojima žive ne dozvoljavaju kontakte, niti fotografisanje ni muškaraca ni žena. Na uskim ulicama i trgovima se mogu videti muškarci koji, sedeći na kamenim klupama ili u kafanama, razgovaraju. Žene su prekrivene belim plaštom preko celog tela i imaju otvoreno samo jedno oko. Kroz to jedno oko im je otvoren njihov svet. U slučaju susreta sa Mozabitkinjom, ona se ili sklanja u druge ulice, ili ulazi u kapije kuća, ili se okreće zidu, kako ne bi bila primećena. Ponegde su na zidovima ovih kuća osta li plitki otvori – niše koje su upravo služile za sklanjanje žene od prolaznika. Mozabita ima i u velikim gradovima gde uglavnom žive u zajednicama, kako bi koliko-toliko zadržali svoje običaje.

Sa zapadne strane ove alžirske regije nalazi se još jedno naselje koje deluje veoma impresivno sa tamno crvenim oblim zidovima, lavirintskim ulicama, malim trgovima i živošću marketa. To je Taghit. Ne zna se godina nastanka starog ksara, jer je veoma staro, ali od starta veoma dobro urbano uređeno, sa kanalisanom rekom podmornicom sa koje je svaka kuća imala svoju vodu. Taghit je i najviše prihvatio posetioce za koje čak postoji za sada nekolicina objekata – uređene kuće starosedelaca u kojima se može boraviti u zaista veoma autohtonom prostoru. U novom delu gradića ima i drugog smeštaja. Tu smo posetili ulični market i doživeli vrevu trgovanja, po čemu su svi ovi narodi poznati još od davnih vremena.

Jedan utisak o sahari

Spuštajući se južnije od ovog pojasa starih trgovačkih gradova, putem koji je još od 8 – 9. veka spajao karavanske puteve Sredozemlja sa putevima kroz transsaharski prostor, postepeno smo zadirali u ogromno prostranstvo peska, kamena, pustoši divljine. Pustinja Sahara je jedan od najmoćnijih prostora. Ona se doživljava svim čulima i mami i vuče u svoje dubine. O njoj se treba napisati posebana priča. Ovde ću samo navesti da su tri dana provedena u dubini u pustinji u velikoj oazi Džanet, doživljaj koji se utiskuje u sve delove. Pustinja je kao more – nepregledna, nedokučiva, nedostižna, daleka, a opet tako bliska, tako realna, tako opipljiva. Ona spaja nebo i zemlju i čovek se u njoj oseća poput samo jednog zrna peska i tako dostiže osećaj pripadnosti jednom. U pustinji, u oazama žive ljudi, ovde Tuarezi, ili plavi ljudi, „slobodni ljudi“ koji su prepoznatljivi po svojim indigo turbanima, zvanim šaš. Tuarezi su poseban narod, čak i danas su zadržali neke svoje običaje. Ali oni su duboki, mirni, okrenuti ka sebi kao pustinja kojom su okruženi i koju poznaju, vole i osećaju. Sahara u Alžiru je upravo takva i ona daje za večno pamćenje.

Gostoprimstvo

Posle velikih društvenih promena koje su se dogodile, danas Alžir ponovo uzima zamah u razvoju, pa i u obezbeđenju uslova da se velike vrednosti i atraktivnosti Alžira predstave svetu. Alžir danas nije turistički razvijen. Te burne promene se svakako odražavaju i na način življenja, ali i otvorenost ljudi prema strancima, spremnost da ugoste, prihvate i isprate posetioca. Struktura stanovništva po etičkoj, religijskoj pripadnosti i nije toliko raznovrsna, koliko su velike razlike u načinu življenja u recimo velikim i većim gradovima, u odnosu na one malo sakrivene, u selima ili u pustinjskim oazama. Alžirci su generalno vrlo gostoprimljivi, vrlo topli, otvorenog pogleda, spremni da pruže pomoć, da pruže uslugu, pa i informaciju iako ne znaju druge strane jezike, čak ni francuski, koji im je zvanični jezik. Putujući zabitima i putevima na kojima nema turista, u svakoj drumskoj kafani, na benzinskim pumpama, ili u malim restoranima, gostionicama u selima kroz koje putevi prolaze, svuda smo nailazili na prisnost. Čistoća je na zadovoljavajućem nivou i postoje dovoljni uslovi da putnik nešto pojede. Hrana je ukusna, mada vrlo oskudnog izbora. Nije tipična arapska, nema puno povrća ili voća, niti začina. U ponudi dominira meso, čorbe i tek ponegde kus-kus. Kao da se izgubila ishrana kakvu očekujemo. Hoteli su vrlo skromni, većina izgrađena u periodu od pre 20-ak godina. Sada se polako renoviraju, ali nose sa sobom neznanje usluživanja. Osoblje je ljubazno, ali vrlo malo zna, na primer, kako ugostiti 30 gostiju odjednom. Nekoliko hotela bilo je zaista vrlo lepo, originalno i autentično, i u njima se osetio onakav duh Alžira kakav očekujemo od arapskih pustinjskih regija. Iako Alžir treba još mnogo toga da uradi da bi povratio turiste i uhvatio korak sa razvijenijim turističkim destinacijama poput Maroka ili Tunisa, kroz Alžir se može bezbedno putovati, doduše uz pratnju policijskih patrola, ali dobrim putevima kroz zanimljive prostore.

Kako sve to staviti u jedan opis?

Sumirajući utiske sa putovanja po Alžiru, u dobroj organizaciji agencije Van Gogh iz Maribora, svesna sam da sam i ovaj put od putovanja dobila mnogo više nego što sam očekivala. To me je i uverilo u stavu da ukoliko od putovanja ne očekujemo mnogo, mnogo ćemo dobiti, i to utiske i doživljaje koje i nismo mogli planirati. Sve te utiske bih nekako mogla podeliti na pet segmenata, međusobno različitih, a opet povezanih u jedan pačvork. Prvi je uzburkanost života u koji se upliću tragovi različitih vremena, kultura, običaja i stilova življenja velikih gradova Alžira na severnom mediteranskom delu. Sledeći jak utisak je satkan od dubokog doživljaja očuvanosti prostora življenja provincijskih gradova velike rimske imperije, koji se nalaze u pojasu arheoloških lokaliteta u severnim delovima Alžira. Centralni deo Alžira sa izuzetnim prostorima života malih gradova, koji lagano teče već vekovima, od praistorije, preko nomadskih berberskih kultura, do otomanskog carstva sve do danas, prostor je koji će sve ljubitelje starih kultura i vidljivosti i opipljivosti tradicije življenja autohtonih zajednica, ostaviti bez daha. To je prostor gde se ulazi u dubinu, gde se aktiviraju sva čula, gde se pomeraju granice percepcije savremenog sveta. Četvrti, ne manje snažan utisak je pustinja. Pustinja Sahara. Oaza Džanet usred Sahare. Ta neopisiva, čarobna i duboka pustinja vas rastavlja na najsitnije komade, na zrnce peska u peščanoj divljini, na vreli zrak sunca nad pustinjskim dinama i oslikanim kamenim blokovima, nad ogromnim kamenim figurama koje je priroda vajala i vreme stvaralo i u kojoj upijate tragove života svega što je do sada bilo. Nikako ne bih ovaj putopis da završim, a da ne spomenem prijatnost ljudi, gostoprimstvo, želju za deljenjem neke mirnoće, utišanosti, ali i jedno stavnosti i radosti življenja.

 

Srednjevekovni gradovi Alžira

Srednjevekovni arapsko-berberski gradovi nastajali su na tlu današnjeg Alžira za vreme Otomanskog carstva, od 6. veka na dalje. U to vreme su se sudarali nomadski slobodni duh brojnih berberskih i drugih plemena i postavke jednog carstva. Stanovnici su se zbijali i gradili naselja koja je trebalo da im pruže udobnost, sigurnost, zaštitu i sve druge uslove za život. Prirodno okruženje severnih i centralnih delova Alžira pružalo im je brdovite prostore na blagim visoravnima koje su se spuštale ka pustinji. Zemlja svih nijansi od žute, preko narandžaste, mrke, crvene pa do sive i crne služila je za pravljenje cigala, blokova ili prosto zidova oblih ivica i blagih ovalnih formi. Ulice su veoma uske, jer su tako štitile od nenamernika, ali i sunca, vetrova. Ponekad su ulice probijene kao tuneli i ulaze duboko u brda.
Kuće su uske i visoke kao dva do tri sprata sa zidovima formiranim tako da unutar grade veoma usko dvorište sa stepenicama kojima se ulazi na svaki nivo stanovanja i doseže do krovne terase sa koje ukućani mogu osmatrati. Ulaz u kuće je uska drvena izrezbarena kapija, skoro uvek niža od čoveka kako bi čovek pognut, sa poštovanjem ulazio u porodični „hram“. U ponekim gradovima su te kapije i cele kuće bile ukopane i u zemlju 2-3 metra kako bi donosile hladnoću u vrelim letnjim danima, ali i bolje skrivale od nepoželjnih gostiju. Otvora na kućama ima veoma malo i na spoljnjem uličnom zidu, ali i unutar kuće, kao da su ukućani želeli da sakriju svoju intimu življenja – svoje žene, decu. Žene nekad, ali i sada u nekim gradovima u kojima žive ortodoksna plemena, kao što su Mozabiti, na primer, veoma malo izlaze iz kuće i ne susreću se sa nepoznatima. Zbog toga je iznad kapije otvaran mali otvor – rupica kroz koju je žena iznutra mogla da vidi ko to lupa na vrata. Prozori su i nekad, ali i sada, zaštićeni metalnim mrežama, ili drvenim daskama. Danas preko tih otvora su često postavljene satelitske antene ili naprosto platneni čaršavi, ili veš koji se suši. Odakle je dolazila svetlost u unutrašnje prostorije, ili vazduh nisam do kraja dokučila, ali u tim prostorima nije zagušljivo i oseća se da vazduh struji. Neku mudrost građenja udobnog doma u tim uslovima i tim vremenima su očito imali. Iz tih razloga je i čuveni arhitekta, urbanista, slikar i vajar Le Korbizije više puta navraćao u ove predele i proučavao arhitekturu, konstrukciju i uređenje objekata. Imali smo priliku da obiđemo i veoma interesantnu, još uvek aktivnu mošeju i mauzolej, predivno lociranu usred ničeg, na platou iznad predivnog mesta El Atteuf, sa divnim blago zatalasanim belim zidovima i razigranim unutarnjim prostorima u kojima se i danas drže molitve, odvojeno za muškarce i za žene, pripadnike plemena Mozabiti.

Tekst je objavljen u časopisu Turistički Svet, broj 87-88.