Mongolija – zemlja prividne jednoličnosti

Tamo gde se čini da je sve ravno, jednolično, nepromenljivo i nepokretno, samo je varka. Maja. Obmana za one čija čula nisu opuštena i čije biće nije spremno da prepozna promene, raznolikost i pokret. Ujutru je trava sivkasta, orošena, kapljice rose se presijavaju na jutarnjem suncu, a isparavanje pravi prizemne oblačiće koji se tokom prepodneva dižu i odlaze i raspršuju u daljini. U podne su trave zelene, i dobijaju boju i miris cvetova. Uvek prisutan povetarac talasa stepu, koja je kao ustalasano more. I šum se može čuti kada se primirite ležeći na travi. Čujete u daljini topot konja, ali ih vidite tek mnogo kasnije. Stepa nije jednolično ravna. Ona je zatalasana i pokretna, mirišljava i promenljiva.

Mongolija – gde prostora ima
Pitali su me šta ću u Mongoliju, kada je tamo sve samo trava i dosada?! A za mene je i sada doživljaj Mongolije veoma jak i te dve sedmice provedene u truckajućem kombiju po neputevima, po nepreglednim stepama, predstavlja jedno veoma bogato iskustvo koje je, kao i neka druga, pomerilo moj odnos prema stvarnosti i navikama življenja.

Mongolija – zemlja ogromnog prostranstva, retko naseljena, čuva tragove mnogih starih kultura na tim prostranstvima. Glavni grad je Ulan Bator (Ulaan Baatar – Crveni junak) u kojem živi oko 50 odsto od ukupno oko 2,7 miliona stanovnika. Kao i svi veliki gradovi mešavina je tradicije i modernog života, istočne i zapadne kulture. U gradu je buka, nered, rekla bih haos zgrada, automobila, ljudi. U centru je 21. vek, a na obodnim planinama rasprostrta su naselja sa ograđenim placevima, na kojim zajedno opstaju stari okrugli beli geri za bake i deke i nove kuće za mlade. Svi oni nose sa ponosom tradiciju Džingis Kana koji ih je objedinio, povezao i ojačao. A onda su ih lomile okolne kulture, države i društvena uređenja.

Na nekadašnjem putu čaja stepa sada krije tragove starih kultura (Karakorum) i budističke manastire, kojih je nekada na ovom delu bilo više od 60, a posle najezde socijalističkih osvajača, ostalo svega 5 – 6 i to visoko u neprohodnim vrletima. Maleni su, topli, jednostavni i šareni. Kraj puteva se mogu videti humke, ponekad vrlo visoke, zovu se “Oro”, koje Mongoli, nekada budisti, stvaraju bacajući kamenčiće, ali i delove predmeta, pa i ostataka životinja, i obilazeći tri puta u krug, požele blagodat, zdravlje, milost za sebe i porodicu. Mongolija danas ima i kaligrafsko i fonetsko pismo, ćirilicu. Zadržala je šamane i lečenje biljem, veru u Boga i spiritualnost u svakodnevnom životu i na raznovrsnim praznicima.

Naša mala desetočlana ekipa napušta “Crvenog junaka” u dva terenska vozila. Nestrpljenje raste u očekivanju nepregledne stepe. Sa nama su mlada, vrlo lepa, obrazovana, ambiciozna i nadasve vesela i nasmejana vodičkinja i dva Mongola vozača, koji su već na prvi susret odavali mirnoću, opuštenost, neku životnu mudrost i širili osećaj sigurnosti.

Koračanje po stepi miriše
Već posle sat vremena kretanja ka centralnim delovima Mongolije pružila se stepa. Nepregledna, čini se beskonačna. Gde počinje stepa? Čini se da ni ne počinje – jednostavno traje. Tajga se postepeno preliva u stepu, a desetinama kilometara dalje ispred, južno, stepa se preliva u pustinju. Svakako ravnica. Samo malo ustalasana, toliko da se skoro i ne primećuje. Nema granica između, samo prilagođavanje izmenjenim uslovima. Tamo gde ima vode ima i žbunova, a onda žbunove sa sitnim crvenim bobicama smenjuju buseni trave sa napupelim pupoljcima. A onda ni toga nema. Samo trava, dovoljno gusta i sveža da po njoj trče i pasu krda poludivljih konja, stada krava, jakovca, ovaca i koza. Pogled se pruža u nedogled i - ne vraća se. Sasvim u daljini niske planine se guraju sa kuglastim belim oblacima.

Na odmoru na neobeleženom mestu u prirodi, stepa nas nagrađuje mirisom. Hodanje po stepi u ovo doba miriše. Napupeli pupoljci divlje kamilice pružaju neodoljiv miris koji opija. Sedamo i gledamo u daljinu. Po koji kamen koji putnicima namernicima služi da se sakrije iza, jer toaleta nema, niti drveta ili šume. Stepa je travnati prostor ispresecan potočnim tokovima koji slobodno krivudaju i nemaju ni korito ni pravac. Na malenoj uzbrdici ispred nas čitav splet zemljanih puteva. Putevi su samo malo češće korišćeni pravci kretanja. Tragovi točkova i pruge žute zemlje na nepreglednoj zelenoj travi. Nadmudruju se sa putevima ko je tu nastao prvi. Pa je ponekad potok put, a nekada put preseca potok. Nema putokaza, nema znaka, signalizacije niti ustaljenog puta. Naši vešti vozači, po ko zna kojim osećajima odabiru, u zavisnosti od sezone ili trenutnih prilika, neki od tih pravaca i uvek nas dovode do našeg kampa koji svojih nekolicinu gerova - belih okruglih šatora, krije ispod padine, stene ili jednostavno zauzima prostor na travi. Mongolska stepa krije tragove prolazaka mongolskih osvajača.

Pre svega, sloboda kretanja
Impresivno izgledaju velika stada konja koji trče po stepi, galopom koji se čuje daleko. Ima ih mnogo. Svaka porodica ima po 50-100 konja. Samo neki su ukroćeni. Oni su vezani na pokretnom dugom kanapu uz domaćinstvo. Oni su deo porodice i omogućavaju nomadima da odu po vodu, do sezonske pijace ili do komšija na par igara i razmenu vesti. Ostali konji su slobodni. Mladu ždrebad privezuju, kao podsetnik kobilama da ne odu daleko, da se vrate. A kada se vrate kobile, vrate se i konji. I tako su konji u prividnoj slobodi. Ali prostor njihovog kretanja je ogroman. Mogu da jure, da se igraju, da odu do sočnije i bolje paše ili do rečice, na vodu. Mogu da razdrmaju svoje snažne mišiće i osete život. Kobile daju mleko koje je izvor hrane za većinu nomada. Mleko se pije. Od njega se pravi ajrak (blago fermetisano i alkoholisano piće koje prija tokom dugih večeri, s kojim se dočekuju gosti). Od kobiljeg mleka se prave kolačići koji se ukrašavaju, suše na suncu i odlažu za duge zime, jer daju snagu kada druge hrane nema.

Sem stada konja brojna su i stada moćnih a mirnih jakova koji kriju pogled ispod duge dlake, i stada ovaca i koza. Snaga porodice se meri brojem životinja, a one zapravo žive sa ljudima. Veoma mali deo se prodaje na dva puta godišnje organizovanim vašarima. Meso jaka se koristi za ishranu, ali retko. Od ovaca i koza koristi se vuna i dlaka, a samo od sasvim starih ovaca koža od koje se pravi odeća. I danas. Meso mladih životinja se nikada ne koristi. To poštovanje čoveka prema životinjama daje im, valjda, tu lepotu, mir, slobodu kretanja. Nekada imate utisak da su polegle ovce ili koze deo stepe.

Život u geru: obrazac jednostavnosti
A gde žive Mongoli? Oni koji su ostali nomadi, a ima ih kažu još oko milion - žive na stepi. Ne mogu se odvojiti geni od iskona. Sloboda svega u dušu upisana ne može se tako brzo izbrisati. Neki odlaze u veća sela i gradove, bivaju ukroćeni, savladani civilizacijom i onim što nosi. Ali onih milion i dalje živi u geru, na sred ničega ili na sred svega. Na tom nepreglednom prostoru, kao pečurke posle kiše, vidljivi su iz daljine beli okrugli veliki šatori. Po 2-3 na jednom mestu. Za jednu porodicu. Svaki odrasli član ima svoj ger koji je morao, po starim običajima i tehnici, izgraditi zet, a ponekad i sin kako bi obezbedio ne samo prostor za život nego i pravo da osnuje porodicu. Ger je okrugli šator, prečnika oko 6 m, napravljen od kože, poduprt u sredini štapom koji je imao kosmičku simboliku kao axis mundi (centar sveta i veza Majke Zemlje i Neba Oca), kroz koji se provlači sulundar od male furunice koja je u centru gera. Ger je ceo stan. U jednom geru za jednu porodicu se nalazi sve, sve što im je potrebno, sem kuhinje. Nameštaj je jednostavan, ali lepo ukrašen. Po jedan krevet za oca, majku i decu, sa fiokicama u kojima stoji sva odeća koju imaju. Jedan od najsnažnijih utisaka koji su promenili moj odnos prema stvarima, je upravo taj ger. U njemu nema plakara, ormana, komoda, ko zna koliko. Taman toliko da stane par komada odeće. U geru je i kupatilo (lavor i bokal) i ostava – police na kojima se čuvaju proizvodi od kobiljeg mleka, ili sušeno bilje i semenje za duge zimske dane. U centru gera je mala furunica na drva, okrugli stolić na ćilimu na kojem se sedi dok je porodica na okupu.

Glava porodice je baka. Matrijarhat je zadržan do danas. Imali smo priliku da posetimo i družimo se sa tri porodice, koje nisu na spisku za posete turista. Iskustvo je nemerljivo i nezaboravno. Na pitanje otkuda matrijarhat, baka objašnjava da majka uči ćerku osnovnim stvarima i delima koja grade i čuvaju porodicu. Uči je životu i upućuje u tajne prirode (hranjivost, lekovitost, upotrebljivost), u tajne porodice – higijena, odnosi među članovima porodice, rađanje i umiranje, odgajanja dece, oblačenja, ishrane, ali i muzike, pokreta, igre... Zbog toga ćerka ostaje u porodici, a zet dolazi. Muškarac je spoljni čuvar. On čuva stada, trguje, gradi ger i potrebnu opremu. Kada sazri i očvrsne napušta porodicu i gradi svoj dom, podiže ger za svoju novu porodicu u sklopu porodičnog imanja svoje žene. Mesto za podizanje gera bira konj. Tamo gde se konj pomokri je dobra energija i tu odabiru da se stacioniraju. U porodici svako ima svoj posao. Zna se ko čuva stada, ko muze kobile, ko pravi zimnicu, ko donosi vodu i održava higijenu. Deca slobodno trče i igraju se po stepi. Dečaci se rano pridružuju očevima na jahanju, a devojčice su uz majku. Oni najmanji imaju maleno zvonce na patikicama da ih majka čuje kada se otisnu po stepi.

Pitali smo ih kako biraju mesto za podizanje gera i koliki im je prostor dovoljan. Od vajkada su birali mesta, kažu, koja su bila van puteva i van prolaska hordi, na mestima gde se neka mala uzvišica spušta i tako vodom hrani travu da bude sočna za brojna stada. Danas dobijaju od države zemlju i zapisuju ih, a nekada su birali takvo mesto da bude dovoljno daleko od komšije, da bi stada imala dovoljno za pašnjak i u suvim godinama. Danas kažu da im je “tesno”, jer su se približili na 2-3 sata jahanja jedni od drugih, a to nije dovoljno. To ih primorava da se češće pomeraju u zavisnosti od godine.

Mongoli imaju tamniju put, valjda od vekovnog sunca i oštrih vetrova, kose oči da bolje vide u daljinu, miran stav, nižeg su rasta ali snažni. Mongoli vole da sede na travi. Ćute u grupama, posmatraju daljinu i po koju reč progovaraju. Mirni su i staloženi, sporih pokreta, dok ih snaga konja ne probudi i ne krenu u galop, u trčanje bez cilja ili igranje igara.

Uneti malo mira u život
I tako je napravljen krug od bilja preko životinja do čoveka. Integracija tri doživljaja u jedan. Mongolija kakvu sam ja videla i doživela je tako jednostavna, tako duboka. Na prvi momenat deluje jednolična, monotona, a u suštini je bogata, duboka, promenljiva. Ali sve te manifestacije zvuka konja, mirisa stepskog bilja, brujanje vetra, tihi razgovor Mongola, zvonce na nožici devojčice koje odzvanja u stepi su prožete nekim dubokim mirom i spontanošću. Možda će se nekima učiniti da je ovo idealizovana slika nečeg što zapravo ne postoji ili iza čega se krije težina i muka življenja. Možda je slika idealizovana.

Za mene je ovo iskustvo značilo povećanje svesnosti da svuda ima lepote, da život može biti jednostavniji nego što je život u velikim gradovima – i lep. Na mene je ovo putovanje uticalo da smanjim broj ormana na pola, da počesto u toku dana stanem, sednem i udahnem, da otkrijem da svežinu života mogu dobiti i iz jedne saksije bilja sa terase, da otići u prirodu znači prepustiti joj se, sesti, smiriti se, posmatrati i osetiti je svim čulima. Tako obogaćen možda i čovek u gradskom okruženju može biti duboko biće. Jer da je sve to bila opsena, iluzija, valjda milion mongolskih nomada ne bi i danas, kao i vekovima ranije, jezdilo stepskim prostranstvom, postavljalo svoje pokretne kuće, okupljalo porodicu da u časovima odmora igraju i pevaju... Oni imaju izbor. Stepa je njihov izbor i u toj stepi - život vredan poštovanja.

Uđoh sagnuta desnom nogom u ger sa znatiželjom, izađoh levom unatraške sa dubokim poštovanjem i pesmom u srcu koju nam je porodica otpevala za zdrav život i prijateljstvo. Баяртай! Doviđenja mongolska stepo!

Tekst je objavljen u časopisu Turistički Svet, broj 81.