Ladak - iskustvo malog u prostranom!

Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!
Ladak - iskustvo malog u prostranom!

Sedim na kamenu, nisko dole, dodirujući stopalima i rukama zemlju, kamenitu, tvrdu, oskudno obraslu stepskom suvom travom. Ispred mene vijuga potok, bezimeni tok vode koji se spušta sa ledenih planinskih vrhova Himalaja. Posmatram ispred, gore, daleko. Osluškujem. Mir je. Tišina koja prodire i opušta. U daljini vidim pognutu siluetu. Prilazi mi polako. Korak po korak. Na leđima žene, glave zabrađene od sunca i vetra sklonjene, veliki džak napunjen osušenom balegom jaka. Seda na kamen nedaleko od mene. Spušta džak. Zahvata rukom vodu. Umiva se i pije. Podiže glavu i posmatra. Susreću nam se negde na nebu pogledi. Osećam njen slobodni duh u umornom, a životnom telu. Udah. Srce lupa i sećanje ili misli naviru. Da li je to to što sam očekivala kada sam krenula na put u severnu Indiju i izabrala Ladak?

 Ne tako davno, u leto 2014. godine prvi put sam se otisnula u Indiju. Tražeći destinaciju mojih traganja za ljudima koji iskonom žive, odabrala sam severnu Indiju – Kašmir i Ladak. Ništa o njima nisam znala sem golih bedekerskih informacija. Ladak mi je bio potpuno nepoznat i time još veći izazov. Šta me je privuklo u opisima vodiča? Vrhovi planinski, visoki prevoji, prostranstva kojima nomadi još uvek lutaju, skriveni budistički hramovi, nada da ću susresti život zaboravljen u vremenu i prostoru. U njemu nešto otkriti i naučiti od zaboravljenog življenja u skladu sa prirodom. Sada, nakon putovanja, doživljaja, slaganja utisaka, znam da sam toliko toga spoznala, naučila, promenila u svom životu da Ladak svakako zauzima značajno mesto u mom životu, razvoju, učenju. Ladak mi je pružio i nova saznanja o prirodi, ljudima, prostorima i drugim kulturama.

Utisak svakog posetioca je uvek svojstven i drugačiji. Moji najjači utisci o Ladakhu bi se mogli predstaviti u nekoliko pouka koje sam sa Ladaka prenela u svoj život.

Koliko krivina ima život?
Naša malena složna grupa činila je 5 putnika: jedan vodič agencije, dva vozača lokalna i još jedan putnik-pratilac za koga do kraja nismo saznali šta mu je bila uloga. Predstavili su nam ga kao vodiča za free-climbing, i pratio nas je devet dana od Amritsara u Kašmiru, preko Srinagara, zatim Kargila do leha u Ladaku. Mi smo ipak do kraja bili sigurni da je bezbednosni pratilac grupe. Kontrola putnika dok se kreću kroz ovu regiju koja je u pograničnom pojasu sa Pakistanom je vrlo oštra i iz bezbednosnih razloga postavljene su brojne kontrolne tačke na kojima se mora zaustaviti i polagano upisati svi podaci. Eto prilike da se porazgovara sa lokalnim stanovnicima koji revnosno obavljaju svoju ulogu čuvara ljudi i prostora. Prilika da se udahne, protegnu noge, fotografiše i krene dalje.

Naš ulazak u Ladak je bio visinski postepen. Polako smo se, prvo asfaltnim, ali već kod Kargila zemljanim i samo povremeno asfaltnim putem penjali na obronke Himalaja. Put od Srinagara u Kašmiru, preko Kargila do Leha iznosi 419 km putem. U svim vodičima piše 256 km vazdušnim putem. Nismo razumeli šta to znači i zašto to tako napišu. Kada samo, ukrcavši se u dva starija modela tojotinih džipova, bez klime, krenuli na put dugačak 420 km mislili smo da je to put za jedan dan, lagan, dostupan. Već kod prvih krivina, pa prvog, drugog, pa trećeg prevoja shvatili smo šta znači ta razlika od 163 km – to su krivine i visinske razlike. Putevi u Ladaku su kameniti, zemljani, tvrdi, uglavnom trasirani. Ali planina je ovde divlja. Snegovi traju više od 6 meseci, vetrovi duvaju skoro cele godine. Otapanje snega od maja do septembra stvara bezbroj vodopada, potoka, rečica i reka, i sve to odronjava kamen od kojeg se ne može zaštiti. Putevi u ladaku su, kao i reke, živi. Stalno se pomeraju, krivudaju, premeštaju. Vredne ruke Tibetanaca i izbeglica ili najamnika sa Nepala celo leto, svakodnevno pomeraju kamenje, čiste puteve, nabacuju u rupe. Taj jedini put koji povezuje Ladak sa drugim regijama Indije je još i dvosmerni. On je žila kucavica kojom se kreću automobili, ali najviše kamioni koji prevoze sve što je Ladaku potrebno za život i opstanak ljudi.

Za moje životno iskustvo to je značilo mnogo. Pomisliš – brzo ćeš stići do nekog mesta. A onda te na tom putu očekuje brzina kretanja od 20-30 km na sat, krivine i penjanje na visine koje umeju da savladaju samo najiskusniji vozači. Pravila vožnje ne postoje, prolazi ko je spretniji. Zaustavljanja na putu su bezbrojna i neočekivana. Vozači stanu, izađu iz vozila, upale cigaretu ili ne, okrenu se nepreglednim prostranstvima prema dole i stoje. Čekaju da se nešto dogodi i otkoči se zastoj. Nema galame, nema svađe, nema nerviranja. Svi stoje i čekaju. Ćaskaju. Ćaskanju se pridruži i kontrolna vojska. Prihvataju situaciju. I samo dok pomisliš a kako će se otpušiti zastoj i kada će duga kolona zaustavljenih teških vozila i nešto putničkih automobila krenuti dalje – to se dogodi. Kolone kreću u oba smera! Polako, savlađujući odrone kamenja, potoke koji se slivaju na put, do sledećeg zastoja. I tako polako, smireno. Za 200 km puta treba u srećnim okolnostima oko 12 sati vožnje. Za ta tri dana takvog putovanja kroz planinske prevoje Ladaka shvatila sam samo koliko je čovek sitan i koliko je nepotrebna nervoza, napetost, nasilno rešavanje stvari. Koliko se uvek iza krivine nešto može dogoditi i treba to spremno prihvatiti. I pustiti. Pustiti. Sve se reši na kraju. Ta sporost i neizvesnost putovanja samo nas nauči da vidimo više, detaljnije, da osetimo ambijent, da vidimo maleni cvet u kamenu, pticu koja leti, da stanemo i udahnemo svež, čist hladan vazduh, da primetimo krivinu i spremno je savladamo, da propustimo drugu stranu ako joj to treba. Toliko pouka na samo 200 km krivudavog penjućeg puta. Divno.

Koliko boja ima kamen i koliko lepote cvet u pustinji?
To sporo putovanje, sa čestim prekidima i zaustavljanjima, naučilo me još nečem. Koliko je naizgled jednoličan i siv predeo u stvari bogat, prebogat. Kada se brzo krećemo ne vidimo šta pored nas prolazi. Kada se krećemo sporo i pažljivo, spremni smo na iznenađenje, a otvoreni za zapažanja i radovanja. Prvog dana puta prema Kargilu činilo se sve jednolično – kamen, kamen, sitan, krupan i ništa. A onda sam počela da primećujem. Da kamen ima boju, oblik, strukturu. Na tom putu od par dana skoro sve boje kamenja sam videla. Siv, tamno siv, crn, žut, narandžast, crven, roza, ljubičast, braon. Prelivale se i smenjivale boje. Negde je bio sitan, kao okamenjeni pesak, negde su okolna brda bila od manjih komada naređanih blokova. Negde su stvoreni oblici koji su podsećali na leđa slonova koji su skupljeni stajali i sunčali svoja leđa. Negde su ivice bile oštre, izbrazdane vodotocima sa tragovima peska ili nataloženog krečnjaka. Ponegde, na blagim zaravnima se skupljala zemlja i na njoj skromno nicao lišaj ili već zelena mahovima, a ponegde i niska suva od vetra savijena trava. Uživala sam otkrivajući i prepoznajući oblike koji su me podsećali na neke poznate oblike. Svako slučajno ili namerno zaustavljanje je stvaralo priliku da zabeležim, fotografišem ili prosto udahnem tu raznolikost detalja u nepreglednim kamenim prostorima. I svakako na prevojima, planinskim prelazima smo stajali da obeležimo osvajanje još jednog prevoja: Zoji La (3.527 mnv), Fotu La (4.108 mnv), Chang La (5.360 mnv) i najviši prevoj Kardung la (5.602 mnv). Na svim prevojima bezbrojne petobojne zastavice kače budisti, a i svi koji ovde dolaze kako bi svojim vijorenjem terale zle duhove i demone i čuvale putnike za srećno putovanje. U tom kamenom carstvu, oko koje se već privikava na opažanje sitnih detalja zapaža cvetove. Videti plav, ljubičast, beo ili žut cvet stisnut u malom žbuniću je neopisiva radost, sreća. Ti maleni cvetići su nam bili znak da života ima svuda, da život ima boje, da priroda ima snagu, upornost i kada probijajući se kroz tvrdi kamen cvet otvori svoje latice, shvatimo da uvek može biti lep detalj, momenat, koji nas privuče i osvoji i putovanje učini radosnijim. U tom naizgled oskudnom prostoru, pravo bogatstvo se pokaže u dolinama, poput Sindu, ili prelepe doline Nubra, koja se primivši vodu sa planinskih vrhova pretvorila u plodno tlo za stepsko rastinje, žbunove plavih ili ljubičastih
cvetova. To je raj za oči, ali i za stanovnike i nomade Ladaka koji u toj dolini najčešće podižu svoje šatore kao privremeno stanište.

Koliko vazduha ima na visini i koliko zvezda ima na nebu?
Deluje posve neobično pitanje ili dilema. Ali kada se nađete na 3.500, 4.000 ili 5.600m shvatite da je gustina vazduha osetno drugačija, čak i za one koji se na to ne obaziru. U čemu se to ogleda? Pre svega u stalnoj potrebi da udišete, da udahnete, da još više udahnete. A pluća ostaju poluprazna, u glavi vam se muti. Hod postaje nesiguran. Onda se malo zaustavite, zastanete, stanete. Podsetite se da je vazduh dragocen, da vam treba, a da zbog toga morate udisati, polako, duboko, šireći stomak i pluća. I na tim visinama opet ostajete polupraznih pluća. Prvu noć koju smo proveli u Lehu, u divnom udobnom hotelu, nakon ukusne vegetarijanske večere i popijenog piva, shvatila sam da je to pivo uzelo sav kiseonik iz mene, i da sam se noću budila tražeči još malo vazduha. A najsnažniji mi je utisak bio kada smo spavali u divnom kampu sa belim okruglim šatorima na obali Pangong jezera na 4.300 m. Nisam pila pivo, niti bilo šta što bi mi oduzelo vazduh. Lagano sam hodala. Svaki pokret sam izvodila lagano, i tako ga pamtila i beležila. Zaspala sam brzo okupana neobičnom tišinom. I onda, u toku noći skočila sam iz sna, sela u krevet i panično se hvatala za grlo i pluća? Bolest? Srčani udar? Moždani udar? Šta je to? Brzo sam shvatila – ništa od toga – samo na jedan ritam naučena pluća u toku spavanja nisu znala da treba brže i dublje da rade. Polako sam disala i sva znanja iz yoge polako primenila. Napunivši pluća opet, zaspala sam.

Ali da vazduha na visinama ima malo shvatila sam posmatrajući predele, planinske visine, jezera, oblake. Na tim visinama je tako sve proređeno i tako sve čisto da su ivice oštre, oblaci beli, veliki, jasno razdvojeni od duboko plavog neba. Sve je tako jasno i čisto da osvaja i blista.

I najsnažniji utisak je na mene ostavilo noćno vedro nebo. Tamo, na visini od preko 4.000 mnv u tom proređenom i čistom vazduhu zvezde su tako nisko da snagom imaginacije mogu da leže na našim rukama. Ostao je nezaboravan utisak dok sam sedeći na kamenu na kojem je bio upisan broj mog šatora, posmatrala milione zvezda raspršenih ili skupljenih u sazvežđa. Treperile su svojom svetlošću i bojama belim ili žutim, kristalnim. Osećala sam se istovremeno i tako sićušna i tako velika kao to zvezdano prostranstvo. Uplovila sam u taj beskraj kao njegov deo i samo su me klizajuće suze na obrazima podsećale da sam ipak tu na Zemlji, negde u tihom zaboravljenom prostoru, gde niko i ništa ne remeti jedinstvo postojanja.

Koliko svojih mesta ima nomad?
Priča o Ladaku, od mene nikad nije završena. Ali ni ovaj kratki prikaz ne može biti završen bez utisaka bar o jednom od oblika života ljudi na ovim prostorima. Kao najjači utisak sam se odlučila ipak za osvrt na nomade. Oni uvek u meni izazivaju strahopoštovanje, divljenje. Ta snaga kretanja, taj poriv celoživotnog traganja za boljim mestom, plodnijom ravnicom, drugim prostorima i ambijentima. Ne znam šta je to tačno u čoveku što ga goni da se živeći kreće. Ne povremeno, ne radi zabave, užitaka kao savremeni putnici, nego da se kreće kao puž ili kornjača sa svojom kućicom uz sebe. Ali znam da ih razumem, i da uvek kada ih vidim u nekim predelima osetim neko ushićenje, želju da im se pridružim. Da makar na tren osetim taj dah slobode i stalne promene. Stalnog otkrivanja tla, biljaka, strujanja vazduha, ugla sijanja sunčevih zraka. Vodiča našeg, čiji su roditelji nomadi, a on takođe nakon obavljenog vodičkog i studentskog posla, krajem leta im se pridruži da pomogne oko skupljanja letine, šišanja ovaca, pravljenja i pakovanja sira, pitala sam: kako zna gde će oni tog i tog dana biti sa svojim šatorima? Jer pričao nam je da se nomadi Ladaka pomeraju svake 2-3 nedelje sa jednog na drugo mesto, tražeći sočniju travu za svoje stado ovaca i poludivlje konje, ili bolju zaštitu od nadolezećih jesenjih vetrova i kiša. Nasmejavši se mojem pitanju, odgovrio je da oni ipak imaju neka mesta na koja se skoro svake godine vraćaju i da on tražeći ih otprilike zna gde su tih dana. A i ako ih ne nađe tamo, pitaće neke druge nomade i naći će ih. U koliko sati sin treba da se vrati kući? Pa onda kada pronađe dom svojih roditelja. I na pitanje šta onda oseća kao svoj dom, kada se on stalno pomera, nomad-Tibetanac-vodič mi je odgovorio da je cela ova regija njegov dom. Da sa svojih 27 godina zna sve puteve, puteljke i prevoje, one poznate i one skrivene kojima odlaze u Kinu kod svoje porodice. Da znajući svaku kamenu gromadu i utisnuti tok otapajućeg snega, zna i mesta gde je trava sočna, cvet procveta, gde konji najradije trče i tiho sunčano mesto gde planinski ječam uspe da sazri. I onda to jeste njegov dom. Skoro ceo Ladak. Divno. Nema ograda, nema barijera, ljubav prema Domu je onolika koliko znaš staze i bogaze koji ga presecaju.

Najpogodnija mesta za podizanje šatora, koji su i danas od pruća, osušene trave i ponekad od vojničkih cirada, poneki pokriveni najlonima, su ispod planinskog vrha, u malom prevoju, gde ima sunca, a vetra nema, ali i gde ima vode – izvora, rečice ili jezera.

Na obalama jezera u Ladaku, od kojih je najveće i najlepše i najviše pogranično jezero Pangong, nekada su se podizali nomadski šatori. Sada su ta mesta otkrivena od strane vojske, turista, putnika. Na obalama jezera sada niču kampovi sa velikim belim ili sivim uglavnom okruglim šatorima za posetioce kojih je iz godine u godinu sve više. U jednom takvom kampu smo i mi odseli. Sve je još odisalo na nomade. Ako ne na njih, ono na miran i staložen život okolnog stanovništa koje je malobrojno i to samo tokom letnjim meseci. Zimi, tokom 5 meseci odlaze u Kargil, Leh ili poneko malo veće naselje. Kamp u kojem smo mi bili je bio više nego šarmantan, divno položen na prostranoj livadi. Dočekao nas je opran, beo, preko trave na suncu raširen veš koji se sušio. Domaćin sa termosom tople vode za kafu ili čaj.

Jhulley! Rekoše oni nama. Julley rekosmo i mi njima. Pri dolasku puni ushićenja za lepotu divljine, i Julley pri odlasku za veru da ćemo tamo opet doći.

Ladakh je regija u državi Jammu-Kashmir u krajnjem severnom delu Indije na obroncima Himalaja u severnim delovima doline reke Ind. Graniči se sa Pakistanom i Kinom. Sama reč Ladakh znači “Zemlja visokih prevoja”, jer Ladakh leži na visinama od 3.000 do 5.600 mnv, sa razigranim planinskim vencima, vrhovima i prevojima. Najviši automobilski prevoj na svetu je Khardung la visok 5.602 m. Ladakh je centar tibetansko-budističke kulture i do danas dominantno stanovništvo su Tibetanci. Glavni grad je Leh, sa oko 30.000 stanovnika koji postaje centar avanturističkog turizma tokom leta, a povezan je i avio-prevozom. Nekada je bio stanica i zimsko stecište trgovačkih karavana na velikom putu svile, koji su u Lehu boravili tokom dugih zimskih meseci. Ladakh je zemlja šarenolikosti kultura, nošnji, običaja, stilova življenja, ali i bogata vodom, od otapajućih snegova, koja, tekući sa velikih visina, kreira stalno pomerajuće potoke i rečne tokove, bez dolina, izvorište reke Ind, kao i jezerima od kojih je najveće i najviše čarobno jezero Pangog na granici prema Kini. Ladak je regija koja polako ali sigurno osvaja ljubitelje izazova, divlje snažne prirode, očuvanog tradicionalnog življenja, nomada, budističke kulture i manastira. Najbrojniji su posetioci iz zapadno-evropskih zemalja mladi i stariji koji u parovima ili malim grupama, ponekad i pojedinačno dolaze na Ladakh u susret izazovima.

Tekst je objavljen u časopisu Turistički Svet, broj 80.