Svim agencijama sa statusom "organizatori putovanja", kako je javnost obaveštena, 1. oktobra istekle su garancije a samim tim i licence za organizaciju putovanja, što im bukvalno stavlja katanac na vrata. I pored toga što je resorni ministar izjavio da se licence, ipak, neće oduzimati u narednih 7-10 dana dok se situacija ne reši, većina agencija se ne usuđuje da prodaje aranžmane, plašeći se kazni turističke inspekcije.
Kako je nastao problem?
Tako što su samo tri dana pre isteka licenci, osiguravajuća društva donela odluku da ne nastave sa izdavanjem garancija organizatorima putovanja, jer su procenili da im je za nastavak ovog posla rizik previsok, budući da postoji veliki broj agencija koje im od marta nisu uplaćivale rate za garancije, pa su im tako ostale dužne. Ali šta je s onim agencijama, koje su još u januaru isplatile celokupan iznos potreban za obezbeđenje garancija, s obzirom da one nisu izuzete iz odluke osiguravajućih društava?
U svom saopštenju za javnost, Upravni odbor UTAS-a ističe da u Opštim uslovima osiguranja, koje su agencije potpisivale sa osiguravajućim društvima u januaru ove godine, stoji da garancije neće važiti i da se šteta putnicima neće isplaćivati ukoliko je do insolventnosti ili loše usluge agencije došlo “kao posledica vanrednog stanja”. Pod tim se podrazumeva da ukoliko neka agencija postane insolventna ili bankrotira tokom vanrednog stanja ILI USLED POSLEDICA vanrednog stanja (što može da se desi i u narednih godinu-dve), osiguravajuća društva mogu izuzeti svoju garanciju za nadoknadu štete putnicima!
Faktički, garancije su prestale da važe samim činom proglašenja vanrednog stanja, tako da bilo koju
insolventnost ili bankrot agencija, osiguravajuća društva mogu tumačiti da su nastali kao posledica
vanrednog stanja.
Treba istaći da teoretski garancije mogu izdavati i banke (što je propisano u Zakonu o turizmu), ali u praksi ne postoji zakonska mogućnost za tako nešto, zato što nije propisano ko bi bio titular i ko može naplatiti garanciju (s obzirom na to da to ne mogu biti fizička lica). Osim toga, banke traže pokriće, ili u pologu na računu ili u vrednosti hipoteke, koja mora biti bar tri puta veće vrednosti od iznosa garancije. Garancije su propisane na iznose od 200.000-400.000 EUR i 95% agencija takve garancije ne bi mogle obezbediti.
Šta bi moglo biti pravo rešenje?
Ono što udruženje agencija UTAS pokušava da uveri državne organe vlasti još od trenutka donošenja
pravilnika kojim se propisuje kategorizacija agencija i pravilnik za dodelu licenci je da je i prema putnicima i prema agencijama najbolje i najpravednije rešenje individualno osiguranje svakog pojedinačnog aranžmana koje bi agencije izdavale u ime osiguravajućih društava. Takvo osiguranje moralo bi biti bez klauzula o izuzećima poput ovog za vanredno stanje ili pandemiju. Svi u UTAS-u veruju da to može i treba da ostane trajno rešenje, budući da su sva druga ili na štetu putnika, ili na štetu agencija i velikog broja zaposlenih u njima. Na potezu je nadležno ministarstvo.
Iz saopštenja za štampu UTAS-a
