Prva ovogodišnja akcija pod sloganom "ZAGRLI DRVO, ALI MENE PRVO", dobila je svoje pravo prvenstva u Azbukovici, u Specijalnom rezervatu prirode, u Klisuri reke Trešnjice.
U subotu, 18. marta ove godine, posle zagrljaja dobrodošlice, na akciju je krenulo 30 planinara iz Beograda prema Valjevu. Uz put čitamo o dendroterapiji – lečenju pomoću energije drveća i udisanja šumskog vazduha. Upoznajemo se sa Trešnjicom i Azbukovicom i uz nagradno pitanje darujemo majicu sa motivom „ZAGRLI DRVO, ALI MENE PRVO“ najsrećnijoj planinarki.
U mestu Markova Crkva, posetili smo i bili ugošćeni od domaćina, sveštenika hrama Sv. Dimitrija, a zatim smo obišli Sretenovića vodenicu, koja dogodine slavi dva veka otkako se vrti njen vodenični kamen. Zanimljiva je i po tome što još uvek postoji sačuvan ugovor o kupovini ove vodenice, na turskom jeziku, iz 1818. godine.
Put nas je dalje vodio preko Osečine, kroz Rađevinu, do Azbukovice.
U Rainovači su nas sačekali planinarski prijatelji iz Loznice i Novog Sada, a potom u Ljuboviji i direktorka lokalne turističke organizacije. Reči dobrodošlice i mali darovi ispred ove organizacije, tek da znamo da smo primljeni od dobrih domaćina i da smo zaista dobro došli, prethodili su vožnji do početne tačke naše subotnje avanture, do idiličnog mesta Gornja Trešnjica. Nekad je ovde bilo središte azbukovačke pismenosti, u prvoj školi u ovom kraju, izgradjenoj još 1836. godine.
Kako ova akcija promoviše ljubav i zagrljaje, ništa neobično što smo našem visokogorcu Andriji Bogićeviću, priredili još jedno malo iznenadjenje, u vidu jestive poslastice u čast njegovog priznanja dobijenog od Planinarskog saveza Srbije, zbog osvajanja Akonkagve (6.962m nadmorske visine).
Kada smo posle zaslađivanja u podne krenuli u Klisuru, već sa prvim stenama, nad nama je uzleteo par beloglavih supova, da nam objavi da smo stigli u njihov dom. U nedostatku jačih kolorita koje nam obično servira darežljiva priroda već početkom marta, ovog puta se prestavila samo prvim kukurekom, jagorčevinama i ljubičicom. Zato su naša čula obilato uživala u ćarlijastoj simfoniji nabujale Trešnjice, pored koje smo se snishodljivo kretali, da ne narušimo taj sklad jedne od najčistijih reka u Evropi, sa goropadnim stenama kroz koje je izdubila svoju fascinantnu klisuru.
Laganim korakom osvajamo usku planinsku stazu, bodreni saznanjem da se, u stvari, krećemo stazom gornjokošljanskih đaka. Ne umanjujući svoj doživljaj izazova i lepote, svako na svoj način veliča i divi se upornosti tih mladih duša, koje su godinama, odrastajući u klisuri, po kojekakvom vremenu ovuda hodile iz potrebe i nužde, a mi evo, ovuda hodamo iz čiste zabave i zadovoljstva.
Jerinin grad, iznad nas, gotovo nevidljiv od šipražja, neka je na dušu našim nemarima, da sve što smo nasledili kroz istoriju prepustimo vremenu i zaboravu. Ispod njega uranjamo u klisuru Tribuće, kao jedne od retkih preostalih prašuma u Evropi. Tek da čarolija bude veća, skriveno u stenama je mesto gde se spajaju ove dve divlje reke. Tribuću je iznedrila Tornička Bobija, a Trešnjica je rođena pod Povlenom.
U ovim vrletima, priroda nije štedela na ispiraciji. U potrazi za zapupelim krošnjama trešanja, kraj staze grlimo hrapava stabla cera i sklapamo oči u tišini, kako bismo čuli cvrkut radosnih ptica pred proleće i punim plućima udahnuli vazduh pun kiseonika. Tek toliko da ne zaboravimo šta je ideja akcije "ZAGRLI DRVO".
I kada je izgledalo da ćemo umesto trešnje u Trešnjici, na ovoj akciji grliti samo druga stabla, Tribuća je bila darežljivija, pa smo penjući se uz njene strmine ipak zagrlili stablo jedne omanje divlje trešnje. U borbi za nebo i svetlost, njene krošnje su bile visoko u oblacima iznad nas. Tako je u divljini. Sve je u krajnjim granicama.
Pauzu pred školom u Gornjim Košljama začinili smo lovačkim specijalitetima, a onda po kućama duševnih Košljanaca, uz rakijicu, kaficu i sir, obnavljali kućne zalihe domaćim proizvodnima sa ovog zdravog podneblja.
Dobri ljudi, kakve ih je Bog dao, ovde umeju da ugoste i opčine i poslovično hladne engleske avanturiste, koji su ovde otkrili mesto gde žele da provodu svoje slobodno vreme. Ima ovaj kraj široka nedra za skitanje i istraživanje i najprobirljivijih zaljubljenika u prirodu.
Kad smo se ispred prodavnice na Razbojištu, kucnuli bocama piva, da nazdravimo još jednom lepom danu provedenom u obilju planinske lepote koju su nam nesebično darovale klisure Trešnjice i Tribuće, bio je to znak da je naše planinarenje Azbukovicom, završeno.
Posle pet sati pešačenja po lepom vremenu, uz savladani uspon od oko 800m, bili smo ispunjeni zadovoljstvom što smo znali gde da provedemo ovaj dan, svesni da nas je priroda još jednom častila svojim neponovljivim izdanjem. Tako je u Azbukovici, gde uvek ima šta da se vidi i gde da se uživa. U uzbudljivoj prirodi, domaćoj hrani, sa divnim domaćinima. Zato ćemo opet ići u Azbukovicu. Već krajem jula, gde ćemo na Tisoviku, u novoj akciji "ZAGRLI DRVO", tragati za tisama i svejedno da li ćemo ih naći, grliti se sa ljudima i drvećem i tako negovati lekovitu zagrljajnost. Za dobro raspoloženje i u zdravlje!
Tadija Dimitrijević, vođa akcije
Planinarski klub "Policajac - Josif Pančić"
A member of Alco Group
