Uprkos ubedljivo najdužoj tradiciji u srpskom turizmu, najvećim učešćem u ukupnom turističkom prometu i broju ležaja, banjski turizam nije uspeo da se razvije u skladu sa potencijalom koji poseduje. Nesklad u proporciji između obilja prirodnih resursa i stepenu njihovog iskorišćenja je verovatno najizraženiji u banjskom turizmu Srbije.
Retki su primeri u svetu da jedan narod koristi manje od 5% prirodnog blaga koje poseduje na svojoj teritoriji, a da je pri tome, to blago bilo i ostalo strateški proizvod u svetskim razmerama. Naime, Srbija raspolaže sa 500 izvora termomineralne vode, od kojih je samo 260 kaptirano, a ima samo 30-ak urbanizovanih banja. Pritom, banjski turizam je jedan od retkih segmenata turizma, koji se zasniva upravo na korišćenju prirodnih resursa (vode, vazduha, blata, ...) sa lekovitim svojstvima. No, kada se govori o banjama Srbije, najčešće korišćeni termini su: tradicija, turizam, potencijal, vizija, privatizacija. Korišćenjem upravo ovih reči možemo u jednoj rečenici opisati status banja i stanje u kome se danas nalaze. Ta rečenica bi mogla da glasi: I pored dvovekovne tradicije banjskog turizma, nismo uspeli da iskoristimo njegov neosporni potencijal, i tako će ostati sve dok nadležni, viziju razvoja banja vide jedino kroz privatizaciju zdravstvenih ustanova u njima.
Eventualna privatizacija
Ova tema se može elaborirati do nivoa knjige, a toliko prostora nemamo. Zato ćemo završiti našim argumentovanim, stručnim i, nadasve, dobronamernim predlogom, jer nikada ne kritikujemo, nego predlažemo održivo rešenje. Specijalne bolnice, sa svim njihovim resursima, treba zadržati u državnom vlasništvu. Mora se naći modalitet za jasno razgraničavanje zdravstvenih ustanova u banjama koje mogu poći u pravcu jačanja wellness sadržaja (ne zapostavljajući medicinu) sa šansom za uspeh na tržištu, od onih koje će ostati isključivo centri za rehabilitaciju. Istovremeno, ozbiljnim brownfield investicijama, usluge u banjskim hotelima dovesti na nivo 4* ili 5*. Kao dokaz ovoj tvrdnji prilažemo činjenicu da je ponuda najveće banjske turističke destinacije, Vrnjačke Banje, renoviranjem postojećih hotela, pojačana sa gotovo 1.000 ležaja visoke kategorije, bez privatizacije zdravstvene ustanove. Završićemo preporukom bivše predsednice Evropskog udruženja banja:
- Moramo da održavamo tradicionalna lečenja koja imamo u našim banjama i medicinske tretmane, ali, takođe, mora¬mo da otvorimo svoje institucije i naše članove, banje, tako da ponude leče¬nja i programe za ljude koji žele da na ovim mestima provedu godišnje ili druge odmore i da ih iskoriste i za preventivna lečenja i tretmane. Prevencija je značajna i za socijalno osiguranje, i oni koji se bave tim poslom znaju da je jeftinije pomoći ljudima da ostanu zdravi, nego da ih puste da obole, pa onda da ih leče. Prema tome, u preventivi i odmoru leže velike šanse. Upravo su banje za to najbolji partneri – reči su dr Sigrun Lang gradonačelnica Baden – Badena, sinonima za uspešnu banju. Mi smo spremni da poslušamo najbolje. A drugi?
Modeli privatizacije zdravstvenih ustanova u banjama trebali bi da proisteknu iz Strategije razvoja turizma Srbije 2016 – 2025. u čijoj je izradi Udruženje banja Srbije, kao član Nacionalnog saveta za turizam, aktivno učestvovalo. Već dugo godina predlažemo izradu Strategije razvoja zdravstvenog turizma, ne samo zbog privatizacije državnih zdravstvenih ustanova u banjama, već i zato što zdravstveni turizam to zaslužuje, zbog duge tradicije (više od dva veka), najvećeg učešća u broju ostvarenih noćenja domaćih gostiju, najvećeg broja ležaja, i bogatog prirodnog i ljudskog resursa. Udruženje banja Srbije smatra javno – privatno partnerstvo (JPP) održivim modelom privatizacije zdravstvenih ustanova u banjama, ali pod uslovom da država zadrži većinsko vlasništvo. Poslednjih 20 – ak godina u svetu, dobre rezultate daje JPP model koji se žargonski zove „beli i plavi mantili“. U našem primeru to bi značilo da država zadrži medicinu (dijagnostiku i terapiju), a privatni partner da razvija smeštaj i dodatni sadržaj. Privatizacija zdravstvenih ustanova u banjama se ne sme posmatrati kao klasična privatizacija državnog „preduzeća“. Najpre zbog činjenice da su korisnici izvora, većinom, upravo te ustanove, te će investitor očekivati da nastavi sa eksploatacijom ovog strateškog prirodnog resursa. Osim toga, zaposleni u ovim ustanovama imaju veliku stručnu specifičnu težinu i dva veka unazad uspešno unapređuju blagotvornu primenu prirodnog faktora na ljudski organizam. Upravo pomenuta stručnost im omogućava da svakog meseca na posao vraćaju između 8 i 10 hiljada radno sposobnih ljudi! I to za samo 1,52% od ukupnog fonda zdravstvenog osiguranja. Zbog toga, priča da je produžena rehabilitacija u banjama skupa, zaista ne stoji.
Kako dalje?
Zašto dosadašnju državnu viziju razvoja banjskog turizma smatramo neodrživom i u neskladu sa vizijom koju ima Udruženje banja Srbije? Argumenata ima mnogo, većina njih je neoboriva, pa ćemo, u želji da koristimo verodostojne dokumente, kao osnovu za naše tvrdnje iskoristiti prezentaciju nadležnog ministarstva na prvom Kongresu banja, 25. maja 2009. godine, pod nazivom „Banje Srbije na prekretnici“. Nakon korektne i tačne analize prirodnih, demografskih i inih potencijala naših banja, prezentacija prelazi na analizu postojećeg stanja, gde se, između ostalog, kaže: „... neadekvatnan kvalitet i struktura smeštajnih kapaciteta i usluga, propadanje hotelskih kapaciteta, ... okosnica razvoja turizma u banjama nisu hoteli, već specijalne bolnice, ...“. I ovde se slažemo, jer logična posledica propadanja hotelskih kapaciteta, jeste prebacivanje okosnice razvoja turizma u banjama sa hotela na zdravstvene ustanove u njima.
Od tada je prošlo tačno 10 godina, a da se nije mnogo toga promenilo. Ima svetlih primera brownfield i greenfield investicija u banjama Srbije, međutim to nije pomoglo da se promeni činjenica da su banje od 2008. do danas izgubile 43% ležaja, kaže zvanična statistika. Među njima je i gotovo 5.000 ležaja u banjama koji nisu u funkciji, što zbog neuspešne privatizacije, što zbog nebrige investitora. A investitor je u svim slučajevima bila država, ili njene institucije.
Stepen negativnog uticaja na lokalnu zajednicu izazvan ovakvim odnosom je, takođe, različit od mesta do mesta. Od potpuno uništene lokacije (Kuršumlijska banja, u kojoj više nema stanovnika), preko gubitka svih ležaja hotelskog tipa (Niška Banja, Mataruška i Bogutovačka banja, Jošanička banja, Vranjska Banja, Gamzigradska banja i Zvonačka banja), do značajnog gubitka broja ležaja u turističkim destinacijama (Vrnjačka Banja, Sokobanja i Banja Koviljača). Osim velikih finansijskih gubitaka (i države i lokalne samouprave), treba pomenuti i socijalno ekonomski momenat – gubitak radnih mesta, tim pre što je većina pomenutih banja u ekonomski nerazvijenim opštinama. Ovi, i ostali primeri smeštajnih kapaciteta u banjama, koji su van funkcije, su nabrojani u tabeli koje sledi. Njih je ukupno 4.408!
Paušalno ocenjeni direktni finansijski gubici, na godišnjem nivou, po parametrima da je prosečna popunjenost kapaciteta 50%, prosečna cena boravka sa punim pansionom 3.200 RSD, i prosečnom boravišnom taksom od 60 RSD su:
• Izgubljenih gotovo 800.000 noćenja uzrokuje gubitak prihoda od 2,58 milijardi RSD.
• Gubitak lokalnih samouprava po osnovu boravišne takse je oko 48 miliona RSD.
• Ako prihvatimo da je učešće ishrane u ceni pansiona 30%, onda državna kasa ostaje praznija za 164 miliona RSD (PDV 10%) i 128 miliona RSD (PDV 20%), ukupno gotovo 292 miliona RSD!
• Gubitak se uvećava za milionske iznose koji bi se slili u državnu kasu na osnovu poreza i doprinosa iz zarada zaposlenih. Odnos broja zaposlenih i broja ležaja, u smeštajnim objektima zdravstvenog turizma je najmanje 50:50, tako da se može reći da je broj izgubljenih radnih mesta najmanje 2.600.
„Kopiranje“ ne daje održive rezultate
Niška Banja se nalazi na turističkoj karti Srbije jedino zbog uspešnog rada Instituta za rehabilitaciju, ali smo sa te karte izgubili Zvonačku i Kuršumlijsku banju. Ovih dana nas je obradovala vest da je „Žubor“ u Kuršumlijskoj banji dobio novog vlasnika, i to Planinku iz Kuršumlije. Izjave da je ova ustanova prodata ispod tržišne cene ne smatram opravdanim, jer je ova banja izuzetni nacionalni interes. Zato što se nalazi samo 3 km od Kosova i Metohije, zato što u njoj više nema stanovnika, i zato što se nalazi u jednoj od najnerazvijenijih opština. Osim toga, Planinka je dokazano dobar domaćin.
Održiva strategija razvoja zdravstvenog turizma Srbije, mora biti rezultat dvojne analize, njihovo poređenje i, na osnovu rezultata, pronalaženje optimalnog rešenja. Ove dve analize podrazumevaju poznavanje „stanja na terenu“ i, pogotovo, iskustava zemalja u okruženju. Ovde, pre svega, mislim na zemlje sa gotovo istovetnim prirodnim lekovitim resursima i dugogodišnjom banjskom tradicijom. Kopiranje modela u želji za brzim napretkom naših banja, neće dati održive rezultate. Navešću samo neke od razloga za ovu tvrdnju. U našem okruženju imamo dve zemlje koje su velesile banjskog turizma Evrope. Slovenija, koja je imala drugačiji pristup privatizaciji od Srbije, uložila je 300 miliona evra u svoje banje u devet godina (1995 – 2004), i ima bogate komšije, sa kojima nema granice. Međutim, nakon 20 godina imaju manjak medicinskog kadra, tako da sada školuju specifičan kadar – fizioterapeut sa četiri godine fakulteta. Dokaz tvrdnji Udruženja banja Srbije da bez medicine nema banja. Mađarska, s druge strane, takođe nije za poređenje. Zdravstvene ustanove u njihovim banjama su ambulantnog tipa i u vlasništvu su lokalne samouprave. Ali, ono što je bitno napomenuti, jeste činjenica da su obe države postavile zdravstveni turizam kao streteški turistički proizvod. Pogotovo Mađarska, prihvatanjem Sečenji plana, 1990. godine. Svakako smo za pronalaženje modela koji odgovara trenutnom stanju naših banja, a saglasan je sa vizijom koju očigledno imamo.
Vladan Vešković,
sekretar Udruženja banja Srbije
A member of Alco Group
